Слушајте Sputnik
    Срби на Газиместану, КиМ

    Будућност Косовског завета

    © AP Photo / Visar Kryeziu
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    2880

    Шта се дешава „ако се толико осамимо да не желимо да знамо за било кога око нас?“ Ако нисмо део ни породице, ни народа.

    У „Великом јуришу“, Слободан Владушић поставља ово питање и на њега одговара: „Онда смо као онај болесни голуб који пред смрт гурне главу под крило. Да никога не види и да нико њега не види. Док умире. А знате како изгледају те скривене цркотине када се открију? Смрде, поручниче, нажалост, јер нема ко да их сахрани. То је цена самоће. Уместо да постанемо део нечијег сећања, постајемо смрад“.

    Опонирајући академику Матији Бећковићу, који је још 1989. године написао „Косово — најскупља српска реч“, Владимир Костић је већ неколико пута у јавности инсистирао: „Најскупља српска реч је будућност, а не Косово.“ И није једини који тако размишља. Шта је Косово за нашу будућност? Проблем или решење?

    „Будућност“ је данас вероватно најфреквентнија тема бројних истраживача у различитим деловима света. Куда идемо? Будући догађаји су често непредвидиви. Посматрајући и глобалне и локалне процесе, а захваљујући бројним теоријама из различитих научних дисциплина, будући развој се може са мањом или већом поузданошћу сагледати, али никада до краја предвидети. Може се у тим предвиђањима и дебело подбацити. Нико није ни помишљао у првој деценији ХХ века да до такве кланице 1914. године може доћи. Нико није рачунао на Велик рат, али се он ипак догодио.

    Исто тако, у засад отвореним архивама америчких обавештајних служби из осамдесетих година, нигде се не може пронаћи процена како следи распад Совјетског Савеза. Све су они радили да се то деси, али нису мислили да је такав расплет реалан. Будућност је увек повезана са неизвесношћу. За политичке појаве и процесе (и шире, друштвене) не важе математички аксиоми. Проглашавати будућност најскупљом речи је бесмислица. Како нешто непредвидиво и неизвесно може бити најскупље? То је клађење, коцкање, изазивање судбине. Данас је то још уочљивије него раније. 

    Са једне стране, тектонски покрети у међународним односима мењају однос снага у свету. Ово што се одиграва је досад невиђено у светској политици. Неупоредиво са било чим из историје. Може ли се знати какав ће исход имати? Американци разматрају могуће исходе. Интензивиније него остали. Али се број тих предвиђања толико умножио, да се изгубила суштина. Са повећавањем броја потенцијалних решења смањује се вероватноћа њиховог остваривања. И Кинези се тиме онолико баве. Руси такође. ЕУ заостаје. Неколико великих, стратешких промашаја оставило је последице.

    Са великом поузданошћу можемо тврдити да повратка на старо неће бити. Једнополарност је историјска категорија. Западне доминације на глобалном нивоу више нема. А како ће изгледати свет у ери мултиполарности?

    Са друге стране, питање „будућности“ је отворено због очигледне кризе неолибералног поретка. Претерано инсистирање на индивидуализацији — увек и свуда, довело је до губљења „колективног“. Улога државе као регулатора одређених економских и социјалних процеса се смањивала (или потпуно губила), а свеобухватна стратификација повећавала. Томас Фридман, анализирајући локалне заједнице, износи шокантне податке за САД. У градићу Остину, у Индијани, БДП по глави становника, према паритету куповне моћи, износи око 12.400 долара. Проценат ХИВ позитивних је на нивоу подсахарских држава, а наркомани чине преко трећине популације. У неолибералном поретку они се нису снашли. Нису се прилагодили. О њима нема ко да брине. Умиру сами. Неће бити део нечијег сећања. Постаће смрад. Наравно, Фридмен пише и о светлим примерима. У овој игри постоје и победници.

    Али је подела изражена, а поларизација узрокује све веће тензије. Наводе Доналда Трампа из предизборне кампање, како су широм Америке „разрушене фабрике које подсећају на надгробне споменике“, Џорџ Буш Млађи је окарактерисао као „уврнуте“. Трамп је погодио у центар. За њега су гласали људи који желе да буду нечијег сећања. Који неће да постану смрад. „Будућност“ се не може тражити у неолибералној матрици и политички коректној догматизацији индивидуализма. Ту нема породице, нема народа. Постајемо „голубови“.

    Својевремено, Николај Берђајев је разматрајући „Судбину човека у савременом свету“ закључио: „Власт банака је безлична, анонимна власт. Трустови су безличне, анонимне институције. Непознато је чак ко је узрочник беде која мучи савремено човечанство, кривца нема, он је безличан.“ Онај „боголики човек“ који се појављује уместо „човеколиког Бога“, како то описује Ава Јустин, убеђен да је далеко паметнији од свих који су му претходили (наука је толико напредовала, а образовање је доступно свима), одбацује и породицу и народ, њему је традиција смешна, а историја излишна. Он размишља само о „будућности“. Несрећник, није ни свестан да се утапа у океан безличности. Све је без лица, зашто би га и он имао. Каква је то будућност?

    Нема будућности без прошлости. Појединци који желе да „имају идентитет“ морају га тражити и у колективном. У породици. У народу. Опет Берђајев: „Историја је увек радила за опште и универзално, а не за појединачно и индивидуално. /…/ Током читаве своје историје човек је живео у разним колективитетима: родовским, породичним, племенским, професионалним, религиозним“. Зато он закључује да „просечни Француз другачије мисли него просечни Немац“. Другачије размишљају и о будућности. Имају ли Срби будућност без Косовског завета? Несумњиво, могу је имати. Али се онда целокупног „косовског циклуса“ морају одрећи. И пристати на туђа тумачења историје. Цркве су албанско–византијско културно наслеђе, уз понеку српску, које су тамо прављене као елементи окупације, јер, пошто словенског живља није било, тако су Немањићи освајали албански простор. А Албанци, они су потомци Пелазга. Или Илира. Или и једних и других. Све неки фин свет, господа, староседеоци. А не као наши преци — полудивље карпатске хорде. Одатле још датира наша геноцидност.

    Мислите да је претерано? Онда нисте читали „научне радове“ колега из „региона“. Једном када се бреша дреши, тешко је предвидети шта ће и колико из ње испасти. А онда ћемо такви, са поцепаном и полупразном „историјском брешом“, кренути ка „светлој будућности“!? Супер, завршићемо у Остину, Индијана. Можда ће се неко од нас наћи на победничкој страни. Међу светлим примерима. Али ће то само бити изузетак који потврђује правило.

    Нема српске прошлости без Косова! А пошто нема ни будућности без прошлости, не може бити ни српске будућности без Косовског завета. Зато је Бећковић сасвим у праву. То јесте најскупља српска реч. Свет се мења, далеко динамичније и много више него осамдесетих година када је почело рушење Берлинског зида. Не знамо прецизно каква ће структура тог новог светског поретка бити (колико полова ће имати), али је лако предвидиво да ће опстати народи са јасним идентитетом. Односно, њихове државе. Они знају које историјске вредности баштине и шта бране. Они ће бити субјекти међународних односа.

    Остали, који те процесе не препознају, већ и даље живе у неолибералном поретку — остаће само пуки објекти светске политике. Умираће сами. Постајаће смрад. Косово није проблем, већ решење. Зато га се не смемо одрећи. Скупо би нас то коштало. У будућности.

    Тагови:
    Душан Пророковић, Косово и Метохија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога