Слушајте Sputnik
    Председник Француске Емануел Макрон дочекује Александара Вучића

    Зашто Вучић данас мора да буде у Паризу

    © Tanjug / Драган Кујунџић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    612914

    Истицање заставе такозване „републике Косово“ у Нотр Даму јесте велика провокација. Превелика. То је очигледна намера данашњег Париза да понизи Србију. Вероватно и жеља да не будемо тамо.

    Српска застава и долазак Путина некако кваре целу ту слику коју су замислили да нацртају 11. новембра. Очекивано, емоције су у Србији узавреле. Одакле право било коме да се на такав начин спрда са нама?

    Самим тим, отворило се и питање: да ли председник Србије треба да присуствује обележавању стогодишњице завршетка Првог светског рата? Да! Треба да буде тамо. Мора бити присутан.

    Толику су жртву Срби принели пред олтар слободе, толико су наше породице патиле генерацијама због те жртве, толико смо платили због тих патњи, да нам је обавеза да присуствујемо. Да подсетимо и себе и друге на Бојићеву Плаву гробницу, Данковог Милутина и Владушићевог Милоша Војновића. Нама је тамо место. У Паризу. У Нотр Даму. 

    Звона Богородичне цркве су два пута славила српску војску: после Видовдана 1389. и после Митровдана 1918. године. Тај други пут су звонила и за рођаке Хашима Тачија од Даниловића из Дренице, оне који се нису поарнаутили, прихватили ислам и променили презиме, већ са српском војском газили преко Проклетија. 

    Да, Французи су нас увредили. Сада, на провокацију се морало службено одговорити. Због историје, истих тих предака, жртава и идеала које су бранили. Доскочице у кратким билатералним разговорима и монолози на конференцијама за штампу се не рачунају. Њих историја не памти, нити имају било какву дипломатску тежину. 

    Службено се морало одговорити и како бисмо поручили свима да не пристајемо на понижење. Увреда се може прогутати, преко понижења се не сме прећи. Између осталог и зато што ће онда наставити да нас понижавају, када год им се за тако нешто пружи прилика. 

    Теза како би због нашег службеног одговора Емануел Макрон одложио најављену посету Београду не пије воду. Французи су нам тако претили, поручивали да никако не одговоримо, управо да би увреду претворили у понижење. 

    Они о одлагању Макронове посете размишљају због других ствари, а не зато што би наш шеф дипломатије послао оштру ноту у „Ке Д’Орсеј“. Дугорочно их брину Кинези у Србији, средњорочно Руси и немогућност „затварања западнобалканског питања“, а краткорочно — огроман успех српске дипломатије: избројали смо и десету државу која је повукла признање лажне државе „Косово“. 

    Ко нам је ту како помогао, шта смо коме обећали и колико се ангажовали, уопште није битно — остаје уписано да је процес легитимизације статуса „републике Косово“ у међународним односима 2018. године постао реверзибилан. 

    То Макронову администрацију много нервира. А нервира их и то што ће бити још сличних одлука. Посета Макрона Београду тај процес неће зауставити, а тек неће никако утицати на ствари средњорочног и дугорочног карактера. 

    Касно Макрон „у Београд стиже“. Осим ако не жели да види Калемегдан уз нашег шармантног водича који ће му лепо објаснити: „Значи Кале, значи брдо“. Одатле и она застава у Нотр Даму. Застава која ни по једном критеријуму тамо не сме да буде.

    Међутим, оно о чему у овом тренутку не размишљају нити у Паризу, нити у Београду, јесте да присуство председника Србије догађају шаље и поруку за будућност. 

    Данашњи Париз се стиди савезништва са Србијом. Париски мондијалисти нас презиру. Није то више она Француска Рајмонда Поенкареа, Аристида Бријана, Жоржа Клемансоа, Шарла де Гола. 

    Ово је нека друга Француска, која се одриче не само савезништва са Србијом, већ и значајнијих ствари из своје историје, одриче се и дела своје културне баштине, традиције, својих корена. 

    Зато су тако лако и тако срдачно подржали сав онај полусвет, представљен дилерима наркотика и трговцима људским органима и 1999. и 2008. године. Зато су спремни да фалсификују историју. 

    Ми ту историју баштинимо. Не одричемо се ничега. Јер је управо та историја, са тим људима, градила Европу. Бранила најсветлије и најсветије вредности.

    Они руше Европу, нама је стало да се сачува. Они су са стратегијом унијаћења и догмом унијатства све релативизовали до крајњих граница, за њих је све исто. 

    Ми желимо да останемо на своме, да очувамо идентитет захваљујући којем ћемо бити препознати у свету.

    Њихова политика јачања ЕУ спроводи се преко растакања европских историјских народа, уз формирање хиљада хибридних нација. Зато су њима „Косовари“ данашњи савезници, као и „Република Титоград“, као и Северномакедонци. 

    Ми смо на другој страни. Зато што знамо да таква политика доноси страшан немир за целокупан Стари континент. 

    То ће се завршити у потпуном хаосу, у политичком смислу подсећати на поједине сцене из Тридесетогодишњег рата. И због тога им не смемо дозволити да за свој циљ злоупотребе и стогодишњицу Првог светског рата. Не смемо пристати да догађај прође без нас. 

    Само присуство председника Србије, државе коју очигледно и даље третирају као „геноцидну творевину“, шаље им јасну поруку да фалсификовање неће проћи. 

    И то нема апсолутно никакве везе са тим ко је на челу Србије. Већ са Србијом као државом и Србима као народом. 

    Отуда и Путин у Нотр Даму. Неће ни Русија ни Руси да пристану на то. Свесни су да би успех фалсификатора произвео крупне последице по европску цивилизацију. 

    Можда ће на крају тако и бити. Можда ће на крају Европа (поново) постати објекат геополитике, делиће је други по интересним сферама, а не субјекат међународних односа, засебан пол у светској политици.

    Такав развој ситуације не треба искључивати и поприлично је јасно како би се у тим околностима ми поставили. Нема ту пуно мудрости. Али, у овој фази, логичније је да покушамо са спасавањем онога што се спасити може. 

    Не „наднационалне ЕУ“, већ историјске Европе, којој православни народи не само географски припадају, већ желе да имају и значајну улогу у обликовању европске политике и осигуравању континенталне безбедности. Да би се избегле последице и деценије претећег хаоса. 

    За то су нам, наравно, потребни савезници и у западноевропским земљама. И у Паризу. Оваквим приступом, ми их тражимо. Шаљемо им поруку да се на нас у будућности могу ослонити.

    Макрон нас је увредио. Париски мондијалисти желе да нас понизе. Тешко нам пада, али и то је део игре. Исто као што је део игре и једноставна констатација да ће бити политике и после Макрона. Исто као што ће бити политике и пошто унијатски пројекат коначно пропадне. На добром је путу да пропадне. А онда ће доћи рачуни на наплату. Како на континенталном, тако и на регионалном нивоу. 

    Историјски народи ће преживети. Они ће наставити да пишу историју. А шта ће бити са хибридним нацијама и државоликим творевинама ограниченог суверенитета? 

    То ћемо тек видети…

    Тагови:
    Емануел Макрон, Александар Вучић, Косово и Метохија, Француска, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога