Слушајте Sputnik
    Емануел Макрон, Ангела Меркел и Владимир Путин на Мировном форуму у Паризу

    Сад Тачи може да се слика

    © REUTERS / GONZALO FUENTES
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Предраг Васиљевић
    63156

    Необично је да се у српској јавности не истиче толико велика дипломатска победа Србије у Дубаију, колико се преувеличавао „дипломатски“ пораз наше земље у Паризу.

    А суштински, показало се да је управо у Француској, на обележавању стогодишњице од окончања Првог светског рата започео дебакл непостојећег Косова у Интерполу.

    Вештачка, очајно изрежирана, неприродна и дубински трагикомична сцена у којој се Хашим Тачи налази тик уз најмоћније светске лидере у Јелисејској палати — није могла да прође без последица.

    Позорница на којој се слави највећа победа, а на којој се не види председник Србије, која је сразмерно величини поднела највећу жртву у Великом рату, није могла а да се првом приликом парадоксално не преокрене у корист нашег народа.

    Застава лажног Косова која се вијорила под кулама Нотр Дама, вређајући темељна осећања народа који је прошао Албанску голготу, морала је да буде бачена у блато само десет дана касније у Дубаију.

    Моћне западне силе, на челу са Сједињеним Америчким Државама, потучене су на заседању Интерпола сопственим бумерангом.

    Бумерангом уцена, подметнутих замки, приземних процедуралних подвала, претњи и коверти пуних долара који им се обио о главу.

    Србија је победила. Са својим савезницима. Као и 1918.

    Мала Србија, која је и пре стотину година преокретала историјске токове, показала је пред светским рефлекторима да су се односи у свету неповратно променили. 

    Победу Србије, зато, требало би данас да признају и сви они који су инсистирали на томе да је наша земља доживела велики дипломатски пораз и срамоту у Паризу. И сви они који су поспрдно сеирећи описивали детаље наопаке француске представе.

    Овај тријумф не сме да се замрља приземним српским међустраначким ратом до истребљења. Нити да се злоупотребљава у тривијалним дневнополитичким обрачунима.

    У Дубаију није битно ко је где седео, да ли се гласало по азбучном реду или по протоколарним правилима. Рачуна се само резултат на семафору.

    Ни понижење у Паризу ни велеобртни тријумф у Дубаију нису ни Вучићеви, ни Дачићеви, ни Стефановићеви, већ Србије.

    Јер после одлуке десет држава да повуку признање Косова, фијаско Приштине у Дубаију показује да се услед тектонских планетарних промена, историјско клатно постепено помера на страну наше земље.

    Сада је јасно, није довољно да салећеш државнике по ходницима, заскачеш председнике за аутограме и селфије.

    Није довољно да качиш фотографије по инстаграмима, фејсбуцима, твитерима и „зидним новинама“.

    Јер лако је одмерити какве је користи имао Тачи од фотографисања са Владимиром Путином, а какве Србија од истрајне политике Москве према националним интересима Срба.

    Постоји још, у глобалном геополитичком хаосу, нешто што се зове право, правда, одбрана принципа, борба за истину, неодустајање, доследност, одважност. То схвата све више земаља.

    Зато, Тачи, што се тиче Срба, и после Дубаија можеш да наставиш — да се сликаш!

    Тагови:
    Интерпол, Србија, Косово, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога