Слушајте Sputnik
    Керчки мореуз

    Kриза у Украјини могла би да се претвори у нову америчку ноћну мору

    Пресс-служба пограничного управления ФСБ РФ по Республике Крым
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    41910

    У одређеној мери, ситуација у Украјини подсећа на слику из Сирије од пре две године. Американци су сасвим погрешно проценили и снагу савезника на терену и околности у окружењу. Напослетку, то их је коштало војног пораза и политичког губитка Ердогана и изнедрило сасвим ново позиционирање Турске на Блиском истоку.

    Сада би се ваљало сетити оне басне о вуку и чобанину. Два пута је чобанин дозивао сељаке плашећи их вуком, иако од вука није било ни трага ни гласа. Трећи пут када се вук појавио, на чобанинову узбуну нико се није одазвао.

    Др Душан Пророковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Др Душан Пророковић

    Петро Порошенко је већ најмање два пута алармирао западну јавност причама о „руској агресији“, доводећи билатералне односе са Москвом до усијања. И оба пута се палила огромна западна политичка и пропагандна машинерија, пратећи званични Кијев и претећи Москви.

    Други пут се то управо догодило, после инцидената у Керчком мореузу и увођења „делимичног ратног стања“. Многи увек и свуда виде „америчке прсте“ и зато тумаче како Порошенко ништа не предузима без консултација са Вашингтоном. Тако би, према овој школи мишљења, требало схватити и последње активности.

    Несумњиво, „амерички прсти“ су дубоко у „украјинском тесту“, а има и логике у претпоставкама да би Американцима нека нова радикализација у Донбасу додатно помогла.

    Са једне стране, Русима би то сузило маневарски простор за деловање у Сирији, са друге стране, ЕУ би морала да одустане од сваке помисли на формирање европских оружаних снага.

    Акцелерација украјинске кризе донекле представља и интерес САД. Међутим, то је за Американце и својеврсна ноћна мора. Ко ће да изнесе ту кризу? На кога да се ослоне у Кијеву? Шта могу бити реални и остварљиви циљеви?

    У одређеној мери, ситуација у Украјини подсећа на слику из Сирије од пре две године. Американци су сасвим погрешно проценили и снагу савезника на терену и околности у окружењу. Напослетку, то их је коштало војног пораза и политичког губитка Ердогана и изнедрило сасвим ново позиционирање Турске на Блиском истоку.

    Лоше процене у Украјини могу Американце коштати исто колико им могу и користити. Могу, на пример, натерати Русију и Немачку на ново зближавање, које би се проширило после успешно завршеног пројекта „Северни ток“. Ни Берлину ни Москви не треба нова ескалација, није им у интересу да оштријег сукобљавања у Донбасу поново буде. То је све у домену спекулација, не и прогноза са значајним процентом остварења. А у рат нико не креће вођен спекулацијама, већ јасним циљевима и плановима.

    Шта је циљ последње провокације у Керчу? Шта је план који треба следити? Да се Русија увуче у рат? То је смешно. Да се пронађе повод за офанзиву против Донбаса? Тешко оствариво. Да се прекину дипломатски односи Кијева са Москвом? Можда, али нити су очигледни ефекти тога за Украјину, нити би било могуће даље говорити о Минском процесу, пошто је Русија потписница.

    А шта ако више нема Минског процеса? Рат? Прекрајање граница?

    НАТО је, наравно, декларативно подржао Кијев, али је тешко сагласити се са тврдњама да иза целог овог инцидента стоји НАТО. Пре би се рекло да је иницијатор Порошенко, уз асистирање низа иностраних савезника и лобиста. Ово потврђују и дешавања из украјинске Раде, када се расправљало о увођењу ратног стања. Опште сагласности посланика да то треба учинити одмах и на целој територији земље није било. Напослетку, уведено је у десет пограничних области, орочено на месец дана. Да ово није из Порошенкове главе, већ из значајнијих центара моћи, била би донета једногласна одлука, за територију целе државе, до даљег.

    Порошенко манипулише кризом, имајући пре свега у виду предстојеће изборе. Његов рејтинг је катастрофалан, у појединим истраживања је чак четврти, и посматрано из данашњег угла, други круг је за њега мисаона именица. Главни фаворити су Тимошенкова и Бојко, ту је негде и Хриценко, бивши министар одбране, а из позадине се прикључује и Зеленски.

    Чак и када би се неким случајем нашао у другом кругу, Порошенко не би могао да победи било којег од три наведена супарника. Њему је радикализација очајнички потребна. Силазак са власти за њега неће значити само губитак функције, већ и бројне оптужбе за корупцију уз историјско књижење свих неуспеха од Евромајдана до данас — на његов лични конто.

    Отићи ће са власти не само поражен, већ и понижен, као проказани кривац за све недаће које су Украјину задесиле. За „кијевски мејнстрим“ биће крив ту негде колико и „зли Руси“. Ко зна, можда га неко оптужи и да је „радио за Русе“. Зато је у председничком кабинету размишљано о оваквим провокацијама још раније, током одржавања Светског првенства у Русији.

    Председник САД Доналд Трамп
    © Sputnik / Владимир Астапкович

    Међутим, оно што се превиђа јесте да за континенталну безбедност има и важнијих ствари од председничких избора у Украјини.

    Европа је усред неколико великих криза, политичке турбуленције су приличне, будући исходи крајње неизвесни. По инерцији, досад су Порошенкове акције против Русије аутоматски подржаване, али је чињеница и све слабијим пратећим мерама.

    Једноставно, не може се на сваких годину дана „почињати велики рат против Русије“ и на сав глас дречати како „долази вук“. Између осталог и зато што када вук стварно буде пред вратима, у Бриселу више нико неће поверовати у таква упозорења из Кијева.

    Посматрајући све из унутрашњег угла, (зло)употребљавајући кризу у предизборне сврхе, Порошенко је потрошио готово све „украјинске кредите“. И по свој прилици, раскрчмиће и преостале до 31. марта. Тако да његовом наследнику (или вероватније — наследници) неће остати много простора за сналажење и осмишљавање неког новог оригиналног плана.

    Једноставно, или ће се кренути у реализацију Минских договора, уз велике уступке Доњецку и Луганску (укључујући широку регионалну аутономију) или у тотални рат за Донбас. На ово прво Кијев ће наговарати ЕУ, на ово друго део „вашингтонске мочваре“, делом због „историјских циљева“, а делом и да би саботирали Трампа током његове предизборне кампање за други председнички мандат.

    Шта год буде изабрано — кајаће се. Јер добрих решења одавно више нема. То показује и постојеће стање и последња Порошенкова акција. Као и први знаци умора политичке публике на Западу од сталних упозорења да „долази руски вук“.

    Тагови:
    САД, Украјина, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога