Слушајте Sputnik
    Михајло Пантић

    Кад би све што је написано било књижевност, умрли бисмо у рекордном року (видео)

    © Sputnik /
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић, Маша Радовић
    0 102

    „Српска књижевност је добра књижевност и данас, само што се њени врхови не виде из преобиља количине текстова и шаренила“, каже у интервјуу за „Орбиту културе“ професор Универзитета, писац и критичар Михајло Пантић.

    „Хумор је светлост“ књига о стваралаштву Душана Ковачевића, зборник „Милош Црњански изблиза“ и Лаза К. Лазаревић „Довршене приповетке“ — три су нове књиге едиције „Врхови“ Библиотеке града Београда посвећене великанима српске књижевности. Уређивач ова три наслова, Михајло Пантић објаснио је за Спутњик шта је заједничко једном реалисти, суматраисти и вероватно најцитиранијем српском савременом писцу.

    „Целокупна српска књижевност је у доброј мери београдоцентрична. Ова тројица су људи који су, рекао бих на два начина, повезани са Београдом — или писци које је дух Београда обликовао, или су они дали слику Београда у свом књижевном стваралаштву. Онда видите да су та три несварљиво различита писца, осим чињенице да су заиста врхови српске књижевности, одједном у тој тачки комплементарни“, истакао је Пантић.

    Лаза Лазаревић је, каже наш саговорник, и по сили и по природи своје биографије у ствари утемељио градску медицину. Био је први краљевски лекар и у неколико својих приповедака, без обзира на то што директно не именује Београд, ми видимо да описује ту варош. Црњански је без икакве сумње аутор највеће и најзначајније песме о Београду. А Душан Ковачевић је — без знакова навода — једна врста београдске институције, позоришног живота. Културни идентитет овог места се не може разумети у потпуности уколико се у обзир не узме његова драмска активност.

    Осим што им је српска престоница заједнички именитељ, Пантић подсећа да ова три књижевна великана могу бити повезана и са становишта литерарних вредности, са становишта њихове иновативности и са становишта њиховог односа према традицији.

    „Лаза Лазаревић је мера наше реалистичке приповетке и он је писац у којем се дух европске новеле укрстио са нечим што можемо да назовемо аутохтоном приповедном традицијом фолклорног порекла. Бављење ликом и делом Милоша Црњанског је била моја побуда. Он је доста истражен писац. Међутим, ја сам пробао да га сагледам исцела. Мислим да нико више није у могућности да на тај начин реконструише његову биографску путању, па сам се одлучио за овакву врсту полифоније из различитих епоха.“

    Михајло Пантић у студију Спутњика Србија са уредницом Орбите културе Дејаном Вуковић
    © Sputnik /
    Михајло Пантић у студију Спутњика Србија са уредницом Орбите културе Дејаном Вуковић

    Приређивач је, како сâм признаје, открио неколико непознатих детаља о аутору „Сеоба“ и „Романа о Лондону“ током рада на новој едицији.

    „У зборник су уврштена лична сведочења о Црњанском од људи који су се дружили са њим, познавали га мање или више у различитим периодима. Тај однос његове друштвене позиције показује да је Црњански био социјално неадаптибилан човек. Не само да је производио неспоразуме и изазивао полемике, него као да им је хитао у сусрет. Није био друштвено прилагодљив.“

    Професора смо питали и како оцењује тренутну слику литературе и стваралаштва у нашој земљи и да ли данас имамо књижевне великане који могу у „Врхове“.

    „Данас смо сведоци великог броја књига које настају потпуно изван књижевности, без свести о томе да је то књижевност, то је више нека врста исповести или исповеди, најчешће биографски мотивисана. Свако од нас има неку тешку причу која нас подстиче да је приповедамо. Али начин на који то људи чине је прилично необавезан“, одговорио је Пантић и додао да он у тој ситуацији одбацује сваку врсту цинизма, али да граница увек мора да постоји.

    „Зашто бисмо било коме ускраћивали право да пише? Сваки човек има потребу да се изрази, свако има потребу да створи нешто у језику, да се детрауматизује кроз писање. То су природне, нормалне, стандардне људске потребе. Али рампа је мало више постављена. Није све што се напише књижевност. Јер кад би све што је написано било књижевност, ми бисмо умрли од књижевности у рекордном року“.

    Писци попут Црњанског и Лазаревића су непоновљиви, закључио је Пантић.

    „Немамо таквих, али имамо неке друге који имају потпуно издвојен глас. Драму Душана Ковачевића ћете познати са пет километара, исто као и песму Љубомира Симовића. Уметници попут њих освојили су стилску посебност. Имају оно што се зове ауторски печат. Има их у приличној мери. Српска књижевност је добра књижевност и данас само што се њени врхови можда не виде из тог преобиља, из те количине текстова, из тог шаренила. Кад станете пред излог књижаре која личи на супермаркет, ви имате мало пометење у оријентацији и све вам се нуди као врхунац.“

     

    Тагови:
    Михајло Пантић, књижевност, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога