Слушајте Sputnik
    Кованице евра и италијанска застава

    Поглед из Италије: ЕУ је као лифт у којем је комшија „пустио гас“

    © REUTERS / Stefano Rellandini
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Алесио Тровато
    2940

    Француска је купила следеће италијанске компаније: „Гучи, „Бриони, „Помелато, „Фенди, „Луксотика, „Едисон, „Пармалат, „Ериданија, „Национална (подвлачим — национална) радна банка, „Осигуравајуће друштво Нуова“. Све то су историјски италијански брендови, али то је тржиште, то је неолиберализам.

    Поред тога, Французи су покушали да преузму и италијанску медијску кућу „Медија сет“, па чак и „Телеком Италија“.

    Са друге стране, чувену француску компанију „Шонтије де л‘ Атлантик“, која се бави изградњом крузера, купила је корејска фирма „ЦТК Корпорејшен“ 2009. године и она данас носи назив ЦТК.

    Нико није изговорио ниједну реч када су Корејци купили ту компанију. Чак и да је Северна Кореја купила француско бродоградилиште, мислим да нико не би био против. А могла би и нека „средња Кореја“, нема проблема.

    Међутим, што важи за Французе, па и за Корејце, не важи за Италијане. Када је највеће италијанско бродоградилиште „Финкантијери“ одлучило да купи „Шонтије де л‘ Атлантик“, то је било као смак света. Почела је права хистерија.

    Наиме, 2017. године компанија „Финкантијери“ је победила на тендеру за куповину француске компаније, али ултралиберални (али и хиперпротекционистички) председник Емануел Макрон је зауставио цео процес под изговором „национализације“, која је забрањена Италијанима, али је дозвољена онима које не маре за мишљење комшија.

    У складу са претходним уговором, „Финкантијери“ је планирао да купи 66.66 одсто акција компаније ЦТК од корејске „ЦТК Корпорејшен“, која је била у стечају. Међутим, Макрону се изгледа више свиђа кад је контролни удео у рукама азијске браће, него у рукама партнера у оквиру ЕУ.

    Зато је председник одбио да прода акције. Дошло је до велике кризе у односима француских и италијанских власти. На крају, након мукотрпних преговора, Рим је пристао на компромис (у ствари — на губитак): „Финкантијери“ је добио 50 одсто акција ЦТК, плус један одсто, који су француске власти „племенито“ дале Италијанима на рок од 12 година, али задржавајући право да одузму тај један одсто без сагласности „Финкантијерија“.

    Ипак, изгледа да то није било довољно понижавајуће за италијанске присталице јединствене Европе.

    Француска је у новембру 2018. године, уз подршку Немаца, затражила од Европске комисије да спроведе антимонополску истрагу. И осмог јануара 2019. године ЕК је изразила следеће мишљење:

    „На основу података које су проследиле Немачка и Француска и узимајући у обзир резултате њихове свеобухватне истраге, Европска комисија сматра да би овај споразум могао да нашкоди конкуренцији у области бродоградње.“

    Поставља се питање зашто Европска комисија није била забринута због „конкуренције“ када је француска компанија била у рукама корејске „ЦТК Корпорејшен“, која је имала три пута више запослених и четири пута веће приходе од „Финкантијерија“.

    А какву улогу у тој причи има Немачка, која се придружила Француској? Највећи конкурент „Финкантијерија“ се зове „Мајер верфт“. Да ли је потребно неко додатно објашњење?

    Дакле, Французи — могу, Италијани — не. Што би рекао главни лик филма „Маркиз Грило“: „Жао ми је, али то сам ја, а ви сте… ништа“.

    И ми ништа не можемо да урадимо у тој ситуацији. Кад год покушавамо да кажемо нешто о националном суверенитету, проглашавају нас за националисте. А другима је дозвољено да причају о тобоже економском либерализму, транспарентности, правилима тржишта и да при томе национализују индустрију, да бране своје интересе и да се баве протекционизмом.

    Кажу да је наша политика према мигрантима одвратна, а они сами затварају границе, између осталог и унутрашње, то јест унутар шенгенске зоне, не пуштају труднице избеглице…

    Да се разумемо, Французи и Немци су добри момци. Али (ево парадокса) нас разједињује уједињена Европа. Без ових многобројних комисија, лобиста, наметнутих одлука, одлично бисмо сарађивали као озбиљне, суверене земље и живели бисмо у заједничкој Европи. Али сада она више личи на лифт, у којем је комшија „пустио гас“. Немам ништа против лифтова, комшија, европских комисија, слободног тржишта, и тако даље, али молим вас, отворите овај лифт, овде је немогуће дисати.

     

    Аутор је новинар Спутњика Италија Алесио Тровато

    Тагови:
    Италија, Француска, Европа
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога