Слушајте Sputnik
    Амерички амбасадор у Београду Кајл Скот

    Да смо у Пашићевој Србији, Скот би већ паковао кофере

    © Tanjug / ZORAN ZESTIC
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    182764

    Екселенцијо Скоте, само реците, летећемо као меци. Није прошло ни неколико сати од твита америчког амбасадора о томе како су Срби „на погрешној страни историје“, а приљежни уредници нашег јавног сервиса већ су „блуровали“ натпис на дуксерици случајног пролазника који им је зашао у кадар.

    Предмет цензуре бејаше натпис: „Нема предаје“. Са оцртаним границама Косова и Метохије око њега. Датум када се ово десило — 21. фебруар, иначе се сваке године обележава као Међународни дан матерњег језика.

    Значај РТС-овог активизма је велики: у речник српског језика, баш на Дан матерњег језика, додали су нови глагол — блуровати. Можете претурати по лексиконима и појмовницима, оним новијим — српским, или старијим — српскохрватским и хрватскосрпским — али ту реч у нашем језику нећете пронаћи. Сада је коначно имамо.

    Нећемо више користити изворне појмове — замутити, замаглити, засенчити или нејасно приказати. Не, ми ћемо убудуће блуровати. Јер суштина „повратка на праву страну историје“ управо је у блуровању. Као Стеријина мајсторица Фема са својим ми-ко-фо, замућивањем и замагљивањем, и ми треба да се одрекнемо „мужа опанчара“ и рођеног брата који „нема манира“.

    У прошлости су ионако само ствари којих се треба стидети, не може се са тим постати ноблес, где ћемо такви у Европу. Ми-ко-фо, ми-ко-фо, ми-ко-фо! Томе ћемо стремити. Таман посла да кажемо да нешто треба замутити, замаглити. Изазвало би сумњу код „опанчара“ и света који „нема манира“.

    Понашање америчког амбасадора, који себи даје за право да коментарише и спољну и унутрашњу политику земље у којој је само гост, за нас је само пола јада. На почетку сваког курса или факултетских предавања о дипломатији или међународном јавном праву, учи се шта су права и обавезе амбасадора.

    Бечка конвенција о дипломатским односима из 1961. године препознаје пет основних функција дипломатских представништава и дипломата. Нису је ратификовале само четири чланице УН: Јужни Судан, Вануату, Соломонова Острва и Палау. Тог документа се сви придржавају. Без њега је данас тешко замислити билатералне односе. Тешко је замислити и чему би све биле изложене дипломате и каквом погоршавању односа на међународном плану би присуствовали када га се актери у светској политици не би придржавали.

    Зато је свако кршење Бечке конвенције врло осетљива ствар. А за земљу домаћина и политички проблематична. Ако данас дозволите једном амбасадору да излази из обавезујућег оквира, сутра ће то исто чинити још цело туце његових колега. Онда више нисте суверена држава. Претварате се у „Амбасадористан“.

    Елем, да смо у Пашићевој Србији, такав дипломата би се већ паковао за повратак кући. У комунистичкој Југославији би или инсистирали на реципроцитету или га натерали да се извини, уз пратеће протестно писмо на неколико десетина страна, у ком би тачно навели које све одредбе Бечке конценције и осталих правних аката су таквим поступањем прекршене.

    Својевремено, 1974. године на београдском аеродрому је приведен легендарни Кевин Киген. Не знамо разлог. Да ли из обести или због пар пива попијених током лета, енглески фудбалери су, чекајући пртљаг, почели да скачу по транспортној траци. Надлежни милицајац је реаговао, закон је закон, а радило се о кршењу јавног реда и мира, па је Киген завршио у „сивом здању“ у улици 29. новембра.

    Договорено је на крају да Кигена терете за прекршај, а не кривично дело, пуштен је неколико сати касније, али добрано разбијеног носа. Пружао је отпор приликом привођења, образложено је. Преписка, данас доступна у архиву британског Форин офиса, најбоље је сведочанство како је функционисала тадашња југословенска дипломатија.

    У Милошевићевој Југославији таквог амбасадора не би до даљњег нико примао. Па док га не замене. До краја мандата могао би да разговара са председницима општина, евентуално помоћницима министара.

    Војислав Коштуница је нешто слично учинио после испада немачког амбасадора Цобела у лето 2007. године. Без медијске помпе, тихо и дипломатским каналима, послао је врло тврду и одлучну поруку. Цобел је убрзо након тога повучен, задржао се на служби у Београду свега две године.

    Сада, посматрајући из реалполитичког угла, амерички амбасадор није исто што и немачки, па је теже и измерити где је граница за примерену и одлучну реакцију. Код Стејт департмента се мора некако протестовати. Неколико оштрих јавних иступа српских званичника није довољно. И у крајњој линији, није ни добро разговарати тако са једним амбасадором. Ту се крије и онај други део нашег јада којим ћемо се забавити.

    Стране дипломате нису у Србији да би ми са њима расправљали о својој унутрашњој и спољној политици. Можда би неки од њих то желели, можда је то и инструкција коју су добили.

    „Увоз демократије“ у фази једнополарности управо се и темељио на принципу претварања суверених држава у „Амбасадористане“. Или ћете слушати амбасадоре, или ћемо вас бомбардовати!

    Пример СР Југославије из 1999. године представљао је и демонстрацију таквог става. Али ми на такав приступ не смемо пристајати. На ту удицу се не треба пецати. Ако се нешто тако запати, туђи амбасадори ће постати легитимни учесници свих наших унутрашњих расправа. Имаће и они „демократско право на слободу говора“.

    А када једном легитимизују такав статус, онда је блуровање логична последица. Нема сумње, део домаћих јавних делатника пре ће се сврстати уз Амбасадора, са израженим великим „А“ у њиховим очима, него уз било коју српску власт која ће макар и мало држати до себе. Таквих у нашем политичком животу никада није недостајало.

    И то се неће тицати само Николаса Мадура, Башара ел Асада и Владимира Путина, нема то само везе са нашим непризнавањем Хуана Гваида, слањем хуманитарне помоћи сиријском народу и неувођењем санкција Русији.

    То је ствар принципа. Како гледамо на актуелни тренутак у међународним односима? Да ли прихватамо једностраност у деловању и последично гажење позитивних норматива међународног права? Сматрамо ли постојаним правила територијалног интегритета и суверенитета других? Желимо ли се, (зло)употребљавајући наше скромне капацитете, укључивати у „обојене револуције“ широм света или кроз међународне организације инсистирати на преговорима и договорима у кризним ситуацијама?

    Одговори на ова питања нису везани искључиво за релације према Каракасу, Дамаску и Москви. Већ и за наш однос према Косову и Метохији. И бројним другим регионалним питањима. Стварима од којих зависи укупни положај Србије, наша национална безбедност и стабилност унутрашњег поретка.

    Отуда и блуровање на јавном сервису. Није познато ко је одговоран, али неко је одвећ добро разумео твит амбасадора Скота, пожуривши да замагли „Нема предаје“ у оцртаним границама Косова и Метохије.

    Тако се прелази на „праву страну историје“. Признаћемо Гваида, Асада скупштинском декларацијом прогласити злочинцем, увести санкције Русији, а затим и прихватити једнострано проглашену државолику творевину косовско-метохијских Албанаца, извинити се НАТО-у што су нас бомбардовали и на крају сами написати нови предлог резолуције СБ УН о сопственој геноцидности. Не треба Британци да је предлажу. Ми ћемо.

    То је ми-ко-фо. А за оне који се против тога буду побунили, рецепт је једноставан: следи блуровање

    Тагови:
    Скот, србија, Венецуела
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога