Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Радован Караџић у хашкој судници

    Како би уместо Радована водили Српску они који су га испоручили Хагу

    © AP Photo / Yves Herman, pool photo via AP
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    3790

    Већ виђено! Дежа ви. Ноторни Серж Брамерц понавља како нова пресуда Радовану Караџићу није „против српског народа“, већ „против појединца“. Гомила домаћих гласноговорника затим понавља да је то и „правда за жртве“, „осуда политике која је вођена“, уз ограду да су људи попут Караџића „најгори међу нама“.

    Што имплицира да међу Србима има бољих, паметнијих и способнијих, као што су на пример они који су испоручили Радована. Где би нам крај био да су нас такви водили!? Где би нам крај био да нас такви данас воде!? 

    Само што од тих и таквих тешко можете чути одговор на питање: а шта би њихова политика била почетком деведесетих? Знају ли ишта о тадашњим околностима? Јесу ли упознати са чињеницама?

    Прво, ваља подсетити да се Радован невољно прихватио првог места у Српској демократској странци. Такву амбицију није показивао. Постао је председник тек пошто је двоје других ту функцију одбило. Видело се тада да следи тешка борба са неизвесним исходом, мало их је било спремних да понесу терет. 

    Касније се то поновило још неколиким политичарима у Србији. Видело се и 1998. године шта нам је „намењено“, као и рецимо 2006, када смо преговарали са Ахтисаријем. Прихватити улогу коју је историја наменила, ма колико она неугодна била, није лако. 

    Они који су испоручили Радована нису баш и најпозванији да о њему говоре. Уосталом, нека не буду лењи, нека претресу мало данас доступну историјску грађу, поразговарају са и даље живим сведоцима тадашњих дешавања, па ствари сагледају и из другог угла. Радован никако није „најгори међу нама“. 

    Друго, Радован је оберучке прихватио предлог Адила Зулфикарпашића да се о уређењу муслиманско-српских односа разговора. Мухамед Филиповић је громогласно најавио како је постигнут историјски споразум. Колебљиви Изетбеговић се у последњем тренутку предомислио, по свему судећи на наговор Туђмана. Тада креће прича о референдуму, унитарној БиХ као „држави бошњачког народа“ и свему што је ту идеју пратило. 

    И у таквим околностима Радован покушава да сачува мир, прихвата неминовност Бадинтерових принципа, одлази у Лисабон и потписује Карингтон–Кутиљеров план. Каква прича о „Великој Србији“ и осталим глупостима! 

    Потписивање Лисабонског споразума то најбоље демантује. Али се Изетбеговић опет предомислио, повукао потпис и тако минирао мировни процес. Рат се више није могао избећи. 

    Какву политику водити у таквим временимa? Шта предложити? Које и какве циљеве пред себе поставити? Без сагледавања шире слике немогуће је разумети шта се тада уопште дешавало, а камоли осуђивати политику која је вођена. 

    Треће, не може се пронаћи ниједна одлука председника Републике Српске којом се наређују убиства, прогони или нека друга активност повезана са „геноцидним намерама“. 

    Да тако нешто постоји, хашко тужилаштво би са тим махало још одавно, другачије би текао и процес који је водио Међународни суд правде након тужбе муслиманско-хрватског дела БиХ против СРЈ. 

    Геноцид мора бити организован, спровођен од врха надоле, користећи сву снагу институција, заснован на недвосмисленим наредбама. Највећи заговорници Радованове „геноцидности“ уједно су и највећи критичари (не)организованости система и Српске и Србије. Како некада, тако и сада. 

    Како спровести геноцид од стране једног неорганизованог система? Злочина је било, око тога нема спора, али их је немогуће назвати геноцидом. 

    Четврто, ако се говори о „командној одговорности“ или уопште неопходности кажњавања политичког руководства, онда се не може бежати од политичког контекста. Како смо видели, таква контекстуалност намеће да за злочине онда морају одговарати сви који су у систему доносили одлуке или на други начин својим утицајем креирали одређена решења. 

    Да, морале су бити подигнуте оптужнице и против Алије Изетбеговића и против Фрање Туђмана, истоветно када и против Радована. Као и против још неколико тадашњих функционера у Сарајеву. Селективна правда не помаже помирењу. Напротив, она је акцелератор нових криза. У крајњој линији, све жртве заслужују правду.

    Пето, рад Хашког трибунала у одређеној мери постаје гротескан. Харадинај је ослобођен пошто није имао ко да сведочи против њега. Зато што су сви сведоци побијени. Орић је и поред сведочанстава ослобођен, а доказни материјал из случаја „Жута кућа“ је ем непрофесионално сакупљан, eм је и сакупљено уништено. 

    Радован никога није убио, није никога злостављао, поливао живим кречом, није трговао органима, организовао отмице. Хаг није место за истеривање правде, изгубио је легитимитет. 

    Шесто, позивати се на јавне иступе политичара, па то повезивати са најгорим могућим последицама које су уследиле, може се у кафанским расправама, али не и у оваквим сложеним судским процесима. Образлагати пресуду на такав начин није озбиљно. 

    У изјавама политичари и греше и лажу, то је често и питање тактике и политичког притиска на другу страну, ако су веродостојне, онда се њима евентуално нешто наговештава. Одлуке, утемељене на уставу и законима, стратегије или конкретни планови производе последице.  

    Треба ли подсећати како је покојни Хелмут Кол изјавио да Срби могу да се „подаве у сопственом смраду“, док је Тони Блер сматрао како „рат против Срба ниjе више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“. 

    Ако би примењивали методологију Хашког трибунала и широко тумачење принципа командне одговорности, уз повезивање ових и оваквих изјава са бомбардовањем осиромашеним уранијумом, повећавањем броја канцерогених обољења у Србији, и уз два-три сведока која би могла још и да додају шта су дотични говорили на затвореним састанцима, за које злодело и на колико година би били осуђени људи попут Кола и Блера? 

    И нису њих двојица једини. Дугачка је та листа.

    О српској одговорности за све што нам се дешавало морамо говорити. Од те теме не треба бежати. Али истовремено, оваква пресуда Радовану Караџићу мора се оспоравати. Она је дебело, можда чак и искључиво – политички мотивисана. 

    На овакав начин се деловање једног међународног суда, основаног од стране УН, уподобљава историјској слици коју намећу западне силе. Са циљем да та слика постане једина историјска истина. 

    Бранити Хаг и пресуду Радовану није ништа друго до прихватити улогу оног Лењиновог „корисног идиота“, намењеног у конкретном случају наметању представе о томе како су Срби једини кривци за све што се у Југославији дешавало деведесетих година. А у тој представи, Радован је кључна фигура. Нови Хитлер, нечовек, монструозни злочинац. 

    Нити се може говорити како су Срби искључиви кривци, нити се наведено може спочитавати Караџићу. Сада товарити на Радованова леђа некакво дугорочно планирање оружаног сукоба, проглашавати га јединим узроком несретних дешавања у БиХ није у реду. Тако нешто није ни тачно. 

    И баш зато се пресуда мора оспоравати. Тако се води борба за историјску истину, бије битка за утврђивање чињеница, то је начин за означавање свих криваца и омогућавање „правде за све жртве“. Ма које националности или вере биле. Ако Хагу није стало до истине, нама јесте.

    Тагови:
    ратни злочини, Радован Караџић, Република Српска, Хаг
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога