Слушајте Sputnik
    Припаднице радикалне исламистичке групе у Појасу Газе

    Највећи српски исламолог објашњава суштину савременог џихада (видео)

    © AFP 2019 / MOHAMMED ABED
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    1350

    След историјских догађаја, од напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001, преко бомбаша-самоубица по европским градовима, па до крвавог данка Исламске државе разлог је што се ислам често перципира као извор тероризма. Ипак, према мишљењу професора Дарка Танасковића, агенс за радикализацију муслимана било је управо деловање Запада.

    Природу ислама, однос те религије и нације, али и узроке џихада Танасковић је истраживао у својој књизи „Ислам: догма и живот“, чије је треће издање недавно изашло у издању Српске књижевне задруге. За Танасковића је очигледно да је џихад, у виду у којем се практикује данас, највише штете нанео самим муслиманима, што показују и број погинулих у исламском свету и разорени градови у борби против џихадиста Исламске државе.

    С друге стране, објашњава, иако већина савремених муслимана нема за идеал борбу за Алахову истину која треба да овлада целим светом, сигурно је и да један број њих, црпећи инспирацију из исламске догме живи и за то да се ислам шири, налазећи у неким случајевима оправдање чак и за насилно деловање „које исламска историја познаје, али не познаје сама догма у чистом виду“.

    „Међутим, то су нијансе, а поједностављено речено ако неко уз повик ’Алаху екбер‘ дође и убије ти неког блиског, а после ти се други извини да је тај био екстремиста, изузетак, и да је погрешно интерпретирао Куран, нећеш имати много користи од тога“, констатује професор.

    Наш саговорник истиче, међутим, да је Запад тиме што је својевремено подржавао талибане, својим поступцима акцијама у исламском свету, али и наметањем сопствених вредности путем глобализације подстакао радикализацију муслимана.

    Подсећајући на мисао француског филозофа Жана Бодријара да би глобализација, да је случајно исламска, сасвим сигурно довела до тога да хришћани постану терористи, Танасковић истиче да је одговорност увек на ономе ко претежно утиче на светска кретања, а последњих деценија то је био Запад на челу са САД.

    Танасковић се посебно осврнуо на јачање радикалних исламских расположења у Босни и Херцеговини оличених у вехабизму. Један од разлога за то он види у чињеници да се политичка елита бошњачког народа никада није јасно оградила нити осудила појаве верског екстремизма, било зато што део ње мисли слично, било што „не бира савезнике у борби против свог главног непријатеља, а то су Срби и православље“.

    Као битне факторе за успон тог покрета у БиХ Танасковић види и радикализацију изазвану ратом, али и обилато финасирање исламске инфраструктуре од земаља попут Саудијске Арабије. Он објашњава да је вехабијски начин разумевања, исповедања и примењивања ислама нетолерантан чак и према другим видовима практиковања ислама, а камоли према неверницима, односно хришћанима.

    На питање како ће такав нетолерантни приступ утицати на изгледе БиХ на опстанак, Танасковић каже да сваки покушај наметања већинског мишљења по принципу „један човек — један глас“ у земљи дубоко национално и верски подељеној може створити велике проблеме.

    „Ако се овако настави, а немам утисак да постоје снаге међу Бошњацима које би схватиле да треба кренути друкчијим путем, нисам оптимиста у погледу функционалне БиХ. Она ће додуше сигурно опстајати јако дуго, али шта ће стварно бити изнутра — то је питање, јер је и сад БиХ више конфедерација, него јединствена држава“, упозорава наш саговорник.

    Професор Танасковић ипак верује да струја радикалног ислама још не може да угрозити превасходни утицај Турске на муслимане у нашим крајевима.

    Турска је опет, у оквиру доктрине неоосманизма, Балкан поставила међу спољнополитичке приоритете и то се, уверен је, неће мењати. У том светлу, ни резултати последњих локалних избора у тој земљи неће се одразити на наступање Турске према Балкану.

    „То ће донекле утицати на тактику постављања Турске у спољној политици, укључујући Балкан, али неће никако утицати на крајње стратегијске циљеве и суштину те политике“, каже Танасковић у емисији „Спутњик интервју“ чији је повод било објављивање најновијег, трећег издање његове књиге „Ислам: догма и живот“.

    Коментаришући изборе на којима је председник Реџеп Тајип Ердоган изгубио власт у великим градовима као што су Анкара, Измир, Једрене, а по свој прилици и Истанбул, иако се ту резултати ломе, наш саговорник истиче да ће то сигурно доста утицати на унутрашњу политику Турске, јер је опозиција охрабрена, али да ће четири године до наредних избора Ердоган свакако искористити за озбиљан рад на јачању својих позиција и економије чије је слабљење један од битних узрока оваквих резултата.

    Ипак, према мишљењу професора Танасковића, избори у Турској су показали да „Ататурк узвраћа ударац“.

    „Другим речима, иако је Ердоган откад је дошао на власт, па и раније, систематски радио на реисламизацији, сигурно је да је секуларна реформа Ататурка ипак у турском друштву оставила дубоке трагове. Усуђујем се рећи да Турска никад више не може да буде нешто као Саудијска Арабија или Иран“, каже професор који је једно време био и амбасадор наше земље у Турској.

    Објашњава и зашто су муслимани у начелу више од хришћана подложни томе да религија, и то у неким екстремним видовима, буде њихова оријентација у животу.

    „То произлази из разлике између ислама и хришћанства, јер у исламу је Божја држава реализована већ на овом свету. Ислам није утопијска религија као хришћанство. Исус је говорио: ’Царство моје није од овога света‘. Муслимани сматрају да и на овом свету треба реализовати Алахову вољу кроз исламску државу“, наводи Танасковић, напомињући да би ова тема захтевала ширу дискусију.

    На питање могу ли на Балкану муслимански и хришћански верници кроз синергију да превазиђу тешко историјско наслеђе, Танасковић истиче да живот намеће најмањи заједнички именитељ за опстајање на овом тлу где „морамо бити једни поред других или једни са другима“.

    „Међутим, уколико би се мотиви и вредносни систем у политичком и друштвеном деловању тражили у религијским системима онда не може никад бити складног саживота“, упозорава Танасковић, уз напомену да је решење „здрава секуларност, не секуларизам".

    ОН износи и своје виђење зашто су Западу деведесетих година прошлог века на Балкану били ближи људи исламске вере, него православни Срби:

    „Пре свега зато што су постојали различити интереси, а они који су у Европи одлучивали како ће се постављати према Балкану, па и према распаду Југославије, нису апсолутно никакви хришћани. За њих хришћански систем вредности, па чак ни десет Божјих заповести, ништа не значи. Зато је један Бернар Анри Леви могао рећи да се на Дрини брани европска цивилизација и да је бране муслимани од Срба који ће да је руше.“

    Тагови:
    ислам, Дарко Танасковић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога