Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић

    Један замах руком и претња који су открили праву природу НАТО-а

    © Sputnik / Дејан Симић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    21312
    Пратите нас

    НАТО агресија на СР Југославију промијенила је свијет. Прошло стољеће је окончано противприродним и противправним бомбардовањем мале европске државе која није угрожавала мир и територију ниједне друге земље. Стварни злочин је, срећом, био много мањи од планираног.

    Након двадесет година од таквог и толиког злочина, НАТО званичници нису признали своје незаконито понашање, бахатост у примјени несразмјерне војне силе и убиство недужних грађана.

    Хиљаде људских живота су за њих биле и остале — колатерална штета.

    Ни након двије деценије нисмо дочекали извињење. Чуло се тек неколико тихих дипломатских гласова жаљења због цивилних жртава. Личности које свијету говоре у име НАТО-а су се мијењале, али сам НАТО је остао исти у својој убилачкој идеологији. Или, можда је ово тачније, даље је еволуирао у правцу универзалног зла.

    У данима подсјећања, данима туге, али и годинама поноса и пркоса, треба од заборава спасити догађај који најбоље показује праву природу НАТО злочиначког подухвата према СР Југославији.

    Ради се о састанку који је, пред сам крај бомбардовања, Слободан Милошевић, предсједник СР Југославије, имао са „посредницима“ Мартијем Ахтисаријем, у име НАТО-а, и Виктором Черномирдином, личним изаслаником Бориса Јељцина, предсједника Руске Федерације.

    Уколико СРЈ не прихвати понуђени споразум, објаснио је НАТО-поштар Ахтисари, Београд ће, тепихом бомби баченим са висина недостижних браниоцима, бити сравњен са земљом.

    Остало је у домену урбане легенде да ли је, притом, сликовито руком почистио прашину са стола за којим је сједио.

    Неспорно је, међутим, да је на питање предсједника Милошевића: „А, како ћете свијету објаснити убиство два милиона људи?“, лаконски одговорио контрапитањем: „А, колико је људи убијено у Вијетнаму? Не зна се. Ни за ово се неће знати“.

    Тиме се показала права природа НАТО-а. Треба убити и два милиона људи да би се њихов злочиначки наум остварио. Читава једна европска престоница је требало да постане „колатерална штета“.

    Али, зашто баш Београд?

    Вјероватно је логика НАТО-а планера указивала да би то било најекономичније. Убити највећи број недужних цивила са најмањим утрошком бомби и ракета.

    Будући да Војску Југославије, која се борила са НАТО копненим снагама (под именом ОВК) није могао да уништи а да истовремено не поубија и све Албанце на Косову и Метохији, избор Београда је био „логичан“. Логичан за злочиначки ум.

    Ипак, да ли је ова пријетња коју је, у име НАТО-а, пренио злослутни Марти била обично претјеривање?

    Неко би, можда, вођен коцкарском логиком, могао да све тако схвати.

    Прави државници, а Слободан Милошевић је то несумњиво био, знају да онај ко може да смисли и изговори тако ужасну пријетњу, несумњиво јесте у стању и да је оствари.

    Како је у питању била судбина цијелог једног народа, државничка мудрост је налагала да за свој народ треба жртвовати све — осим самог народа.

    Виктор Черномирдин није пружио очекивану и потребну заштиту. Касније је доказано да је тиме прекршио директна упутства предсједника Бориса Јељцина.

    Свједочење и доказе о његовој тадашњој нечасној улози касније су дали генерал Леонид Ивашов, члан руске делегације и Јелена Гускова, руска историчарка.

    Ипак, „заслугом“ Виктора Черномирдина, био је створен утисак да су тада НАТО и Русија били на истој, нама противничкој страни. 

    Против НАТО-а смо могли да наставимо да се боримо. Против Русије не.

    Тагови:
    НАТО, Двадесета годишњица бомбардовања Југославије, Момир Булатовић, Марти Ахтисари
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога