У затвору „Белмарш“ у Лондону, у „британском Гвантанаму“ како га често описују, оснивач „Викиликса“ налази се откако му је 11. априла ускраћен азил у Амбасади Еквадора. Тада је и ухапшен и моментално осуђен на 50 недеља затвора због неодазивања на позив лондонског суда.
Асанж исказује „све симптоме повезане с продуженом изложеношћу психичкој тортури“, преноси „Гардијан“ речи Нилса Мелцера, специјалног известиоца Уједињених нација за људска права, који га је недавно посетио у болничком одељењу затвора и после тога упутио јавни позив да најпознатији светски заточеник слободе говора не буде изручен Сједињеним Државама.
Тај позив утолико је оправданији пошто му Вашингтон више не прети само с пет година затвора због покушаја хаковања компјутерске шифре за приступ поверљивој бази података америчке владе. Тој, првобитној оптужници, пре недељу дана додато је још 17 тачака које практично гарантују да ће Асанж, буде ли изручен и осуђен, остатак свог живота провести у затвору, а можда и бити убијен.
Хајци на Асанжа прикључила се и Шведска, која такође тражи од Велике Британије да јој изручи оснивача „Викиликса“ након што је поново отворила истрагу о наводном силовању, иако се нису појавили нови докази у случају од кога је тужилаштво већ одустало пре две године.
Да ли ће и коме бити изручен Џулијан Асанж? Да ли је ово „најгори напад на слободу медија у нашим животима“, како оцењује главни уредник „Викиликса“, Исланђанин Кристин Храфнсон? И какав ће утицај Асанжов случај имати на будућност озбиљног истраживачког новинарства и на медијске слободе уопште?
То су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали новинар и социолог Слободан Рељић и председник Удружења новинара Србије Владимир Радомировић.
„Судбина Џулијана Асанжа говори да онима који се замере највећој сили на свету следе веома тешки дани“, коментарише Владимир Радомировић. „Претња изручењем Америци и могућом смртном казном истовремено је и порука упозорења свим новинарима на свету, јер и друге владе сада размишљају — ако то Американци раде, зашто не бисмо и ми?“
„Ово је нова нормалност времена у којем живимо, опште кризе позног капиталистичког система и потпуне деструкције демократије којој су медији служили као ’четврти стуб‘, који је и омогућавао да систем функционише“, напомиње Слободан Рељић. „Медији су у међувремену изгубили улогу коју су раније имали за проширивање слобода, претворили су се у средство пропаганде, и сви који нарушавају такав систем изложени су најгорој могућој врсти обрачуна. Свака слободна мисао, једноставно, постаје непожељна, и сама слобода је сада драматично угрожена. Уместо да човек који је открио злоупотребе заслужи поштовање друштва, а да они који су разоткривени оду у затвор, ми сада имамо обрнуту ситуацију — у затвор иде онај који је открио истину, док се о кажњавању одговорних уопште и не размишља.“
Парадигматичан пример „нове нормалности“ западног друштва и његовог односа према слободи представља недавни коментар уредничког колегијума „Вашингтон поста“, који не само да оснивача „Викиликса“ не узима у заштиту, већ оцењује да „Џулијан Асанж није херој слободе медија“, штавише, да је „одавно заслужио да буде позван на личну одговорност“. И још се наводи: „Ако ове демократије (Велика Британија, САД и Шведска) поступе на одговарајући начин, Асанжов случај могао би да представља победу владавине права, а не пораз грађанских слобода како његови бранитељи погрешно упозоравају“.
„Водећи амерички медији исувише зависе од извршне власти. Иако нису директно финансијски везани за њу, веза међу њима је снажна, што се види и по подршци коју су пружали сваком рату који је Америка покретала широм света“, наводи Владимир Радомировић.
„Свега шест корпорација у власништву држи 95 одсто медија у САД и они су саставни део тог корпоративног капитала, а не сервис грађана“, указује Слободан Рељић, чију оцену понајбоље потврђује управо случај „Вашингтон поста“, власништво Џефа Безоса, најбогатијег човека на свету, чија је компанија „Амазон“ с ЦИА склопила уговор вредан чак 600 милиона долара. А слоган „Вашингтон поста“, иронично, поручује да „демократија умире у мраку“…
„Све су ово симптоми друштва које је у великој кризи — када главни проблем постане одбрана статуса кво, а мејнстрим медији су на првој линији те одбране, њихов кредибилитет убрзано нестаје, јер се показује да се они уопште и не брину за друштво као што тврде, већ за очување поретка“, сматра Рељић.
О таквој тенденцији говори и случај из Француске, не оволико драстичан као Асанжов, али свакако симптоматичан. Оданде, наиме, ових дана стижу вести да је петоро новинара, укључујући и новинарку „Монда“ Аријану Шемин, испитивала француска обавештајна служба ДГСИ, која је новинарима током испитивања, због њиховог извештавања о „афери Бенала“ и о продаји оружја Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима за рат у Јемену, претила чак и затворском казном од пет година.
„Реч је о тенденцији у којој је Србија у извесном смислу представљала авангарду — када је Драган Шутановац био министар одбране, наша колегиница Јелена Спасић била је пред хапшењем само зато што је објавила документ, означен као ’државна тајна‘, у којем се наводило да Србија није спремна да се одбрани од било кога ко би је напао“, подсећа Владимир Радомировић.
„Реч је о криминализовању аутентичног новинарства“, додаје Рељић, при чему та криминализација сада досеже размере веће него икада раније — амерички Закон о шпијунажи, донет још 1917. године, у Асанжовом случају први пут је употребљен против некога ко је само објавио класификоване информације. И то је, оцењује чувени новинар и добитник Пулицерове награде Глен Гринвалд, „најснажнији замисливи преседан“, који ће утицати на будућност читавог новинарства, јер од сада, наводе на сличан начин и Европска и Међународна федерације новинара, „свако ко објављује информације које америчка влада сматра поверљивим, може бити процесуиран за шпијунажу“.
„Све то подсећа на стање у којем је био Совјетски Савез пре него што се распао“, сматра Слободан Рељић. „У информатичком друштву у којем живимо, информација представља моћ и зато је недопустиво да новинарство буде слободно.“
А самом Џулијану Асанжу, закључује Владимир Радомировић, сада само чудо може да помогне: „Британски шеф дипломатије Џереми Хант критиковао је известиоца УН Мелцера, његове речи осуде третмана којем је Асанж изложен назвао је притиском на британско правосуђе… А заправо је притисак власти заиста огроман, и тешко је замислити ситуацију у којој је Асанж поново слободан човек. А опет, пре 10 година било је незамисливо и све оно што је Асанж открио, па зато можда ни сада некакво чудо не треба одбацити у потпуности…“
