Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    2349
    Пратите нас

    Одговорној особи једне новосадске фирме, која је у дворишту некадашњег „Хемика“ у Кикинди мимо прописа ускладиштила опасни отпад, одређено је полицијско задржавање до 48 сати. Осумњичени се терети за кривично дело уношење опасних материја у Србију и недозвољену прераду, одлагање и складиштење.

    Иако кикиндска компанија последњих годину дана има дозволу за одлагање одређене количине опасних материја у својим складиштима, полиција је схватила да је на том месту одложено много више отпада и на већем простору него што је дозволом прописано  чак 300 тона опасног отпада.

    Пронађено је и мобилно постројење за третман отпада, о чему ће Покрајински секретаријат за урбанизам и заштиту животне средине обавестити Републичку инспекцију, јер је тај проблем у њеној надлежности.

    Медији спекулишу да је реч о амбалажи од пестицида, растварача и лепка, па и течном отпаду у бурадима.

    Проф др Илија Плећаш, научни саветник Института за нуклеарна истраживања „Винча“, за Спутњик каже да је разлика између овог и нуклеарног отпада огромна, али да то не значи да је овај мање опасан.

    „Опасан отпад могу бити разне хемикалије које су коришћене у индустрији, које су врло отровне и опасне. Једна од њих је рецимо пирален, уље које се користи за хлађење у трансформаторима. То је јако опасан, канцероген отпад, то су углавном хемијска једињења“, објашњава.

    Окружни суд у Обреновцу донео је прве пресуде за илегално складиштење отпада 2018. године. Две особе су осуђене на четири године затвора и 600.000 динара, односно годину и по дана затвора и 150.000 динара казне.

    Чинило се да је почео озбиљан обрачун са немарним привредницима који за собом сеју отпад опасан по здравље, али је онда прошле године такав отпад пронађен на подручју Панчева.

    Проф. др Дарко Надић каже да су такви случајеви злочина према животној средини добрим делом продукт неконтролисане приватизације, јер се није знало ко због чега купује и шта ради са опасним материјама. Када је у питању увећавање профита, људи не брину много о животној средини и онда долази до оваквих ситуација, али то је решив проблем који је питање политичке воље, каже Надић, који се на Факултету политичких наука бави социјалном и политичком екологијом, односно еколошком политиком Србије.

    „Стално добијамо неке врсте црвених картона када су у питању преговори са ЕУ, а када је реч о стању животне средине, ништа се не ради. Процедура усвајања неког закона траје и по три године. Рецимо, још прошле године смо у процедури имали Закон о климатским променама, он је и даље у процедури. Чини ми се да откривамо топлу воду. Не можемо ништа паметно да смислимо, што неко већ није смислио, једино да то прилагодимо нашим условима“, каже Надић.

    Он додаје да је, уз недостатак свести и савести, велики проблем неинформисаност, али и притисак медија, који реагују тек кад се еколошки акцидент деси. И код решења проблема нема пуно мудрости, имамо две опције, објашњава Надић.

    „Можемо да урадимо складишта, која ће бити урађена према стандардима Европске уније, да буду у Србији, али да се складишти по тим прописима. Онда бисмо били сигурни и безбедни, јер то су ригорозни прописи. Друга опција је да се опасни отпад извезе из земље, да се плате транспорт и рециклажа отпада“, објашњава Надић.

    Србија, која годишње лагерује до 80.000 тона опасног отпада, нема велику депонију индустријског отпада, а не може ни да плаћа од 1,5 до 3 евра по килограму за његово збрињавање у иностранству.

    Србија има још један велики, ускладиштен, еколошки проблем — нуклеарни отпад. Муниција са осиромашеним уранијом из НАТО бомбардовања, радиоактивни отпад из медицине и индустрије и други материјали који зраче смештени су привремено у Винчи, где се налазе дуже од 50 година.

    Иако је наша земља законима предвидела да ће ове године имати решење за трајно одлагање нуклеарног отпада, до данас се ништа није десило.

    Професор Плећаш каже да је прво потребно одредити локацију за складиштење, а док се оно гради, отпад који се налази у Винчи потребно је обрадити. Са групом аутора он је написао и књигу о томе како отпад може трајно да се смести негде у Србији.

    „Тридесет година молим државу да реши тај проблем, али одговор свих министара је био: ’Нека то реши онај у следећем мандату‘. Свима се, наравно, допада решење које смо предвидели, пројектовали и могу ће је да се оствари. Ја и још најмање петоро људи је докторирало на тим проблемима, доказали смо да је могуће, само су потребна средства да се то реализује“, објашњава Плећаш.

    Према његовим прорачунима, потребно је око 20 милиона евра да би се решио проблем складиштења нуклеарног отпада. То није пуно новца да се ослободимо великог баласта, подсећам вас да је Винча на свега 12 километара од Београда, каже он.

    „Зашто то не би било негде на Старој планини или негде у Кални одакле је својевремено вађен отпад, па да се тамо одложи на сигуран, безбедан, научни начин, него да буде ту, међу нама. Осамсто људи ради у Винчи, они свакога дана пролазе поред хангара у којима се налази нуклеарни отпад“, указује Плећаш.

    Дакле, новац је проблем у случају обе врсте отпада који загађује природу Србије и угрожава здравље људи и животиња. За решење нуклеарног отпада га нема, а у случају опасног отпада проблем је у томе што власници или не желе да плате да га ускладиште на законом прописано место, па бурад са опасним материјама проналазе и археолози.

    С друге стране, фирме које складиште опасни отпад, да би више зарадиле, што је вероватно случај у Кикинди, преузимају и већу количину опасног отпада од оне за коју имају дозволу за одлагање и третман.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога