Како се наводи у Информацији коју је претходно усвојила Влада Црне Горе, династија Петровић-Његош представља незаобилазни чинилац „наше традиције, културе и идентитета“, која је након скоро 221 године владавине и управљања Црном Гором, по завршетку Првог свјетског рата, „нелегитимно и нелегално, одлуком Подгоричке скупштине о уједињењу Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, детронизована и протјерана, како би се створио простор за настанак унитарне државе са Србијом, под србијанском династијом Карађорђевић“.
Ново кривотворење историје
Да власти у Црној Гори пренос посмртних остатака потомака династије Петровић-Његош желе да ставе у службу још једног исправљања „историјске неправде“ из 1918. године, било је јасно још у децембру прошле године када је министар културе Александар Богдановић саопштио да читаву акцију додатно обавезује „недавно усвојена резолуција Скупштине Црне Горе о 1918. години“, којом је ретроактивно укинута Подгоричка скупштина.
Сам предсједник Ђукановић потврдио је да пренос посмртних остатака припадника династије Петровић-Његош „има државни значај у контексту снажења свијести о (црногорском) идентитету“.
Тако ће, по свему судећи, преношење посмртних остатака Михаила Петровића Његоша сахрањеног у Француској, као и посмртних остатака три сина краља Николе — књаза Данила и принца Мирка сахрањених у Бечу, те принца Петра сахрањеног у Италији, парадоксално бити обављено без учешћа и опела свештеника Митрополије црногорско-приморске, чији су владичански трон Петровићи држали непуних 160 година. А такође, чињеница да власти желе да династију Петровић-Његош искористе за промоцију новоцрногорског идентитета базираног на антисрпству — за многе је сама по себи бизарна.
Опело са непризнатом ЦПЦ?
Аналитичар Бошко Вукићевић наглашава да је пренос земних остатака потомака династије Петровић-Његош цивилизацијска и морална обавеза Црне Горе, коју су државни званичници морали испунити много раније. Он напомиње да је још од 1990. године управо митрополит Амфилохије више пута покретао иницијативу да државна власт испуни писмено преузету обавезу о преносу посмртних остатака принца Михаила, унука краља Николе, из Париза на Цетиње.
„Оно што је чудно и спорно у оправданој, иако закашњелој одлуци црногорских власти, јесте политички контекст и тајминг њеног доношења. Наиме, у образложењу одлуке о преносу земних остатака министар културе потенцира ’насилнички чин Подгоричке скупштине, који је грубо ударио у државне, вјерске, културне, националне темеље Црне Горе, а поменути историјски период трајно означио као један од најмрачнијих у црногорској историји‘. Осим тога, предсједник Координационог одбора за пренос посмртних остатака Мило Ђукановић истиче да поменута одлука ’има и државни значај у контексту снажења свијести о идентитету‘. Надаље, у Координационом одбору нема Митрополије црногорско-приморске, иако је она вишедеценијски покретач иницијативе и, по свему судећи, сахрана посмртних остатака ће се обавити без опела — уколико се режим не одлучи за још бизарнију варијанту и у држање опела укључи чланове псеудорелигијске организације, непризнате ЦПЦ“, каже Вукићевић за Спутњик.
Затирање српског идентитета
Он стога додаје да све набројано упућује на закључак да читава операција са преносом земних остатака потомака династије Петровић-Његош има очигледан антисрпски контекст, те да представља наставак сличних аката актуелног црногорског режима, као што су Резолуција о укидању Подгоричке скупштине и насртај на имовину СПЦ.
„У прилог таквом закључку иде и чињеница да су сви чланови Координационог одбора, а има их преко двадесет, у јавности препознати као особе са мање или више израженим антисрпским осјећањем и дјелатношћу. Ђукановићево истицање ’снажења свијести о идентитету‘ такође упућује на поменути закључак, ако имамо у виду да јачање новоцрногорског идентитета, тј. дукљанства, данас значи прије свега затирање било које форме српског идентитета, културе и присуства у Црној Гори“, каже Вукићевић, истичући при томе да оно што читавој операцији даје бизаран призвук јесте чињеница да монтенегрински режим покушава да искористи династију Петровић у свом антисрпском пројекту.
„Наиме, општепознато је да су Петровићи српска династија која је преко 200 година владала Црном Гором и у оквиру које ниједан владар никад није доводио у питање своје српско осјећање и жељу за уједињењем са осталим српским земљама. Владика Данило се потписивао као ’војеводич српској земљи‘, Свети Петар Цетињски је прије Боја на Мартинићима позивао Црногорце да покажу ’да у нама србско срце куца, србска крвца врије‘, док је генијални Његош за највећег припадника свог народа сматрао цара Душана, а након њега Карађорђа. Због свега тога, говорити о српству краља Николе и осталих Петровића је излишно, јер се ради о свима познатим стварима и хиљадама писаних докумената“, категоричан је Вукићевић.
Одговор принца Михаила
Овај аналитичар ипак истиче да би данас најбољи одговор црногорским властодршцима вјероватно дао сам принц Михаило, чије земне остатке са толико деценија закашњења они сада преносе на Цетиње.
„Наиме, Михаило је као поборник политике краља Александра и противник црногорског сепаратизма, 1941. године одбио понуду италијанске краљевске куће да преузме престо у окупираној Црној Гори. Умјесто двора Михаило је одабрао тамницу и концентрациони логор, уз сљедеће ријечи:
„С огромном радошћу примам што ми је досуђено. Слобода и почасти не би ми били никаква накнада за срамоту што сам издао своју земљу“, наглашава Вукићевић, уз закључак да је из очигледних разлога ово „перфидно коришћење српске династије Петровић у антисрпске сврхе унапријед осуђено на пропаст“.
