Слушајте Sputnik
    Кина католицизам

    Кључни историјски корак у односима Кине и Ватикана

    © AFP 2019 / NICOLAS ASFOURI
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2330
    Пратите нас

    Вест о именовању првог, а одмах потом и другог бискупа са папином сагласношћу у Кини има велики практични и симболички значај. Све што се поводом тога догађа не може се издвојити из контекста бурних политичких превирања у Хонг Конгу и општег надгорњавања између Кине и Запада, а првенствено САД.

    Од када су прошле године у септембру потписали споразум, кинеско–ватикански односи добили су нову димензију, која је ових дана добила и конкретне обрисе — први бискуп са одобрењем папе и кинеске државе заређен је и почео је свој рад.

    Две католичке цркве

    Пропис према ком рад свих верских организација у Кини морају да одобре државни органи био је камен спотицања између Ватикана и Пекинга још од 1949. године, када је у најмногољуднијој земљи света успостављена комунистичка власт. Од тада у Кини постоје две цркве — Католичка патриотска асоцијација, која ради под покровитељством државе, и до скора илегална „подземна“ црква, верна Ватикану.

    „Иако замрзнути већ седам деценија, односи између Ватикана и Кине никада нису били формално прекинути“, напомиње некадашњи српски амбасадор у Ватикану Дарко Танасковић. Још 1954. године, папа Пије XII указао је у „Ад Синарум Гентем“ (Кинеском народу) на недопустивост стварања нове црквене организације, одвојене од Ватикана, али је три године касније формирана „Патриотска црква“.

    „Од тог тренутка на територији Кине паралелно делују две католичке цркве, „патриотска“ и „подземна“, одана Ватикану, чије је свештенство стално било под присмотром и притиском власти. У складу са својим законодавством, власти у Пекингу нису одобравале да Ватикан, односно папа, као инострани чинилац, именује бискупе у Кини, док је за Ватикан било неприхватљиво да их поставља секуларна кинеска држава. Друга тачка спорења између Кине и Ватикана јесте чињеница да Ватикан спада међу све мањи број држава у свету које званично признају Тајван и са њим одржавају дипломатске односе“, каже Танасковић.

    Дискретно одмрзавање

    Прво исказивање спремности за нормализацију односа са Пекингом, Ватикан, који, према Танасковићевим речима, тежи успостављању односа са свим државама, показао је 1971. године, када је НР Кина постала чланица УН и од Тајвана (који је до тада сматран легитимним представником кинеског народа) преузео место сталне чланице Савета безбедности УН.

    Свештеници и министранти католичке цркве у Пекингу припремају се за литију на Бадње вече 2016.
    © AFP 2019 / WANG ZHAO
    Свештеници и министранти католичке цркве у Пекингу припремају се за литију на Бадње вече 2016.

    Интерес за нормализацију односа показао је и Пекинг, посебно у контексту свог систематског залагања за сужавање простора Тајвану у међународној заједници.

    „Од понтификата папе Павла VI, а нарочито Јована Павла II и Бенедикта XVI, учестали су наговештаји да се између Ватикана и Кине успоставља дискретна комуникација, са циљем постепеног одмрзавања, а у перспективи и потпуне нормализације односа. Напредовало се споро и тешко, уз много неповерења између идеолошки удаљених партнера, али уз јасно обострано уверење да путем дијалога треба истрајно настављати“, каже Танасковић.

    На теолошком плану, додаје, значајно је било и ступање Ватикана на пут „нове евангелизације“ у време папе Јована Павла II, чиме је реафирмисан метод инкултурације, односно „индигенизације“, враћање позитивним искуствима уклапања у локалне културне обрасце, какво су у XVI и XVII веку упражњавали успешни језуитски мисионари у Кини, на пример чувени Матео Ричи, који је касније осуђен и напуштен. Иначе, суштинских доктринарних разлика између католицизма у Кини и у Риму, према Танасковићевим речима, нема.

    Значајан корак

    Од почетка понтификата папе Фрање, коме је унапређивање међурелигијског дијалога један од приоритета, а под дипломатском палицом државног секретара Ватикана Пјетра Паролина, преговори између Ватикана и Кине су интензивирани, а њихов конкретан резултат је „Привремени (провизорни) споразум о постављању бискупа“, којим су, каже наш саговорник, отворена врата за превазилажење кључног проблема који одавно оптерећује билатералне односе.

    Предвиђено је да током две године примене буду сагледане добре и, евентуално, слабије стране споразума, како би се он могао побољшати и унапредити.

    „Вест о именовању првог, а одмах потом и другог бискупа са папином сагласношћу у Кини има, стога, велики практични и симболички значај. Избор је пао на угледног богослова Антонија Јао Шуна, школованог у Пекингу, али и на Западу, док је као место у коме ће он бити пастир на челу Католичке цркве одабран град Ђининг, у Унутрашњој Монголији, у коме живи сразмерно велика католичка заједница (око 70.000 људи), а који је већ две године без бискупа, пошто је претходни преминуо 2017. године. Овим начином је истовремено очувана кључна улога кинеске државе у поступку именовања бискупа, али је прибављањем папиног благослова обезбеђено да кинески бискупи буду у духовном јединству са Римом. Иако појединости споразума, бар мени, нису познате, верује се да је сличан ономе који Ватикан има са Вијетнамом и који успешно функционише“, објашњава Танасковић. 

    Има и незадовољних

    Споразум о постављању бискупа није наишао на одобравање одређених кругова у Католичкој цркви. Њиме су, пре свега, незадовољни кинески католички верници и свештенство на Тајвану и у Хонг Конгу, сви они који се опиру већем отварању ка Истоку, као и делови клера којима је антикомунизам и данас битнији од међурелигијског дијалога.

    Кардинал Џозеф Зен назвао је споразум између Ватикана и Пекинга самоубиством и срамном предајом.
    © AFP 2019 / ANTHONY WALLACE
    Кардинал Џозеф Зен назвао је споразум између Ватикана и Пекинга самоубиством и срамном предајом.

    „За њих су доследно универзалистичке одлуке папе Фрање трн у оку, и то не само у вези са приближавањем Кини. Тако је Џозеф Зен, угледни хонгконшки кардинал, Споразум, још док је био у припреми, оценио као ’самоубиство‘ и ’срамну предају‘, оценивши да ће њиме бити утрт пут за схизму, јер ће убудуће бискупе у Кини практично постављати званични Пекинг. Све што се поводом овог историјског споразума догађа и одјекује не може се, наравно, потпуно издвојити из контекста бурних политичких превирања у Хонг Конгу и општег надгорњавања између Кине и Запада, а првенствено САД“, сматра Танасковић. 

    Верски препород

    „Кина последњих деценија доживљава верски препород и сматра се да ће до 2030. године постати земља са најбројнијом хришћанском популацијом на свету“, пише политиколошкиња Еленор Алберт са „Коламбијан“ колеџа Универзитета у Џорџтауну. Само католика, према Танасковићевим речима, има између 12 и 16 милиона. Број кинеских протестаната је, каже Албертова, од 1979. године растао по стопи од 10 одсто годишње.

    Да хришћанска популација у Кини расте речито говори и податак да је 2016. године кинеска невладина организација „Амити“, у сарадњи са „Уједињеним библијским друштвима“ одштампала јубиларни примерак Библије, који је заокружио невероватну количину од 150 милиона копија.

    Стручњаци за друштвене науке и у Кини и изван ње пораст броја хришћанских верника у тој земљи тумаче све раширенијим духовним вакуумом, који је настао услед убрзаног економског развоја и све мање привлачности комунистичке идеологије, због чега хришћанске цркве, званичне и незваничне (кинеска држава познаје само католичку и протестантску хришћанску заједницу) испуњавају тај простор.

    Према речима француског језуите и синолога Беное Вермандера, Кинезе ка хришћанству привлаче ритуали, изгубљени током Културне револуције, због које је таоистичка и будистичка традиција у Кини умањена. Такође и осећај заједништва, свеобухватни морални систем, организована структура и солидарност као део међународног покрета.

    Тагови:
    држава, бискупи, бискуп, споразум, Ватикан, католичка црква, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога