Слушајте Sputnik

    Жена „Сибирмен“: Како преживети сусрет очи у очи са предатором (2)

    © Sputnik / Оливера Икодиновић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 731
    Пратите нас

    Настављамо причу о Ирини Јакуњини, фоторепортеру, пустолову и страственом љубитељу природе, која је са само 23 године, са ранцем на леђима, кренула да обилази руска пространства и сибирске тајге и ни скоро две деценије касније није се зауставила.

    У планинским тајгама проводила је најмање по три недеље, а највише три месеца „у цугу“. Сусретала се и са медведима и другим зверима и тврди да дивље животиње неће напасти човека, ако он правилно реагује. Како објашњава, најчешће непримерено понашање људи изазива агресију дивљих животиња; најважније је приликом сусрета са зверима не паничити, не показивати страх, остати хладнокрван и правилно проценити ситуацију.

    Кад наиђе звер...

    „Најчешће звер неће напасти, може покушати да вас заплаши, или ће вас просто посматрати. У највећем броју случајева, човек чак неће ни приметити присуство предатора. Заправо, предатор ће пре човека приметити, јер има знатно оштрије чуло мириса и слуха него човек. Зато се по дивљини треба кретати пажљиво, не правити буку, гледати на шта се гази… Са мирисима такође треба бити обазрив. Ја сам, например, трљала своју одећу травама и мирисним биљкама које тамо расту: рузмарином, рибизлом, кедровим иглицама. Најбоља је јела. По мирису вас могу осетити издалека предатори, али и друге животиње. Треба бити обазрив, притајити се високо на дрвету, или понекад и лећи на земљу“, прича Јакуњина. 

    © Sputnik / Оливера Икодиновић
    Природне лепоте Сибира су њена страст

    Живот у тајги подразумева устајање чим сунце изађе, како би се максимално искористила светлост дана. Дневно се пређе и по неколико десетина километара и хода се по осам до десет часова. Хигијена се лети одржава купањем у рекама, или језерима, а зими у снегу. Једе се оно што се понесе или нађе у природи, а за то је важно бити добар познавалац биљака, јер су неке од њих и отровне и могу бити чак и кобне. Од свеже убраних трава се кувају и чајеви.

    „Ако пада киша или снег, боље је спавати у шатору него без њега. Зими, уместо обичних туристичких, носимо велике шаторе у које се може поставити расклопива пећ, што је неопходно када су велики минуси. Да би се мокре ствари осушиле и да би се сви учесници путовања наспавали, пракса је да током ноћи свако дежура један час или час и по, и за то време да ложи пећ, тако да она гори целу ноћ и тада нема опасности од смрзавања“, објашњава Јакуњина.

    Рецепт за дивљину

    Приликом путовања у тајгу, Ирина са собом увек носи кремен, шибице, шатор, врећу за спавање, фењер, основно посуђе и храну која је потребна за одређен период, а зими и топлу одећу. 

    „Ја не једем месо, и због тога се моји оброци састоје од орашастих плодова, сувог воћа, сира. Доручкујем кашу са воћем, а имам и рецепт по коме уочи пута направим у блендеру оброке: помешам било које суво или коштуњаво воће са медом или са малом количином куваног млека и какаа. Од тога правим мале куглице, као бомбоне. То је веома укусно, а веома је и калорично и хранљиво. У планинама су веома корисне суве кајсије, јер су пуне калијума, који је потребан за рад кардиоваскуларног система“, додаје она.

    © Sputnik / Оливера Икодиновић
    Прецизно око и љубав према послу - резултат је очигледан

    Када је са двојицом познаника ишла на три месеца у Хакасијску тајгу, на моторним санкама су довезли храну довољну за тај период. Обезбедили су се са 25 килограма јабука, што им је било довољно за само месец дана, а такође су понели и доста житарица, конзервисаног меса, а јели су и рибу „хариус“ из породице лососа, коју су тамо набављали.

    „Нисмо гладовали. Генерално, припремали смо супе, житарице, обичну домаћу храну. Момци воле хлеб, а када нам је понестало хлеба, морала сам да научим да правим лепиње. И, у принципу, свима се то допало, били смо срећни, а свидео нам се и тај осећај домаће атмосфере и кувања“, каже Јакуњина.

    Река као орИјентир

    Приликом боравка у дивљини најважније је знати оријентисати се у природи. Мапа путовања се добро изучава уочи пута. Са собом се носе папирне географске карте и електронска навигација. Ако се иде у групи, обично је један лидер, који унапред проучава руте и све детаље.

    „Некада се просто оријентишеш по околини, по терену, по некаквим планинама и планинским врховима, току реке, левој или десној обали, или другим видљивим знаковима. На пример, када смо нас троје били у тајги, ја нисам могла да се далеко удаљавам сама, јер то временски услови нису дозвољавали. Клима је тамо сурова, веома су јаки ветрови, често пада или снег или киша. Због тога сам се после пешачења увек враћала у нашу базу, а нисам, као обично, ноћила на другом месту. После пешачења сам се могла вратити другим путем, али је било прилично лако да се оријентишем, јер сам се налазила на једној обали реке. Могла сам просто да ходам стазама које су направиле дивље животиње. Тамо има много јелена и они праве много стаза. То је заправо цела мрежа утабаних стаза, коју су направиле дивље свиње или јелени“, прича Јакуњина.

    © Sputnik / Оливера Икодиновић
    Увек окружена природом

    На путовања је често ишла и аутостопом и ту је сретала, како каже, много занимљивих људи и чула много занимљивих прича. 

    Тајга је научила смирености, љубави и лепоти. Ту, како истиче, упознајеш себе на прави начин. 

    Повратак у градску средину после неколико недеља или месеци проведених у дивљинама тајге — није увек лак. 

    Повратак у град

    „Када идеш кроз тајгу, ти увек пратиш шта се дешава около. Тако је и у граду. Али, рецимо, највише времена ми треба да се привикнем поново на звук мотора и саобраћаја уопште. Када шетам градом, толико ми смета та бука, да чак и не чујем шта мој саговорник говори, иако идемо једно поред другог. Када дуго живиш у тајги, сва чула постају некако осетљивија и после тога све чујеш гласније. Поред тога, ми смо навикли на чист ваздух и чисту воду, а у граду као да ти недостаје чистог ваздуха. По повратку, увек је лакше адаптирати се када је лепо време. У принципу, када сам код куће и када се пожелим природе, не напуштајући градске границе, могу да одем до природног резервата Краснојарски столби и тамо дишем, шетам и крећем се“, истиче Јакуњина.

    © Sputnik / Оливера Икодиновић
    Како одолети тајги

    Лета воли да проводи у свом Сибиру. Ту је, каже, много природних лепота: прелепих планина, живописних пећина, великих и бистрих река и језера.

    „Али, када се наше лето заврши и када прође златна јесен и почну кише кише и наступи захлађење, онда се трудим да своје лето продужим макар за још један месец. Ове јесени планирам да идем бициклом у Абхазију и да се провозам обалом Црног мора по Краснодарском крају. То јест, увек имам карту до Краснодара у једном правцу“, каже Јакуњина.

    Ипак, истиче на крају — Сибир је њен омиљени регион у Русији.

    „Ја сам ’Сибирмен‘, ако се тако може рећи. А ’Сибирманија‘ се не лечи“, закључила је Ирина.

    Први део приче о Ирини Јакуњиној читајте ОВДЕ.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога