Widgets Magazine
Слушајте Sputnik

    „Ма какав виски, дај ракију!“ Кад ће се чути у светским кафанама

    © Sputnik / Александар Милачић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2508
    Пратите нас

    Наша заблуда је да свет препознаје српску ракију као бренд. Шљива која је овог лета тешко прелазила границу и ове године ће углавном завршити у казанима домаће радиности у ракији за домаћу употребу.

    После слабог откупа иначе одличног рода шљиве ранке, било је извесно да ће и пожегача и стенлејка углавном завршити у ракијском казану. Када већ нисмо могли да се подичимо извозом шљиве по чему смо са више од пола милиона тона годишње трећи произвођач у свету, питање је колико ћемо то моћи и са ракијом за коју смо уверени да је наш бренд.

    Једна флаша не чини пролеће

    Једна ласта, међутим, не чини пролеће, па ни примери да се флаша квалитетне ракије код нас продаје и за 50 евра, а у иностранству за 80, па и читавих 100 евра.

    Повремене вести о томе како је неко од наших произвођача пласирао свој производ на тржишта од ЕУ, преко америчког, до Аустралије, нису, међутим, права слика стања, иако Србија за производњу квалитетне ракије има потенцијал као мало ко.

    Србија трећа у свету по производњи шљива

    „То је нека наша заблуда да свет зна за ракију, да је свет препознаје и да је свет жељан наше ракије. Реалност је далеко од тога. Ракија није ни близу тога да буде препозната, а камоли чак популарна у неким глобалним размерама. Наравно, постоји потенцијал да у перспективи буде озбиљан бренд и озбиљан извозни производ Србије, али то у овом тренутку, нажалост, није тако“, каже за Спутњик власник предузећа „Браћа Томашевић“ и председник Националне асоцијације произвођача ракије „Српска ракија“ Вукосав Томашевић.

    Зашто смо и даље на потенцијалу

    Објашњавајући зашто је то тако, он указује на два главна разлога. Пре свега, нисмо уредили домаће тржиште, па тако не можемо озбиљно да наступамо ни на иностраном. Друга ствар је, како напомиње, што уз помоћ државе и капацитета којима располажемо није озбиљно рађено на промоцији ракије и на организованом наступу на неком од великих тржишта на свету.

    „Тачно је да је ракија традиционално српски производ који готово свака породица на неки начин производи, али прошла су та времена када се са ракијом поступало на тај начин. Данас нигде у свету ни у једном озбиљно уређеном друштву, немате ситуацију да ракију може да производи и продаје ко хоће. То је случај у Србији упркос томе што од почетка 2016. имамо одличан закон који на папиру све лепо уређује, усаглашен је са највишим стандардима ЕУ, али се, на жалост, не примењује“, критичан је један од успешних произвођача ракије.

    То, како објашњава овај Пријепољац, за последицу има чињеницу да се 90 одсто ракије продаје у сивој зони и држава због тога трпи озбиљне губитке у буџету по основу убирања пореза на промет и акциза. Уз то се под именом ракија продаје оно што није ракија од воћа и не одговара декларацији. Са таквим производом, упозорава саговорник Спутњика, немамо куд у свет.

    „У регистру који води Министарство пољопривреде тренутно, по мом сазнању, постоји негде око 550 регистрованих произвођача ракије на територији Србије. Ту, међутим, треба имати у виду да постоје две категорије произвођача. Сви су они испунили законске услове, али тек један мањи број, можда 10 до 15 одсто укупног броја се баве искључиво производњом ракије као основном делатношћу“, прецизира председник Националне асоцијације произвођача „Српска ракија“.

    Велики је број оних који су регистровали производњу ракије као допунску делатност, а баве се најчешће различитим услужним делатностима, попут трговаца, угоститеља, превозника...

    Само око 50 произвођача прави квалитетну ракију по  неопходним стандардима
    © AFP 2019 / JEAN-CHRISTOPHE VERHAEGEN
    Само око 50 произвођача прави квалитетну ракију по неопходним стандардима

    Педесетак озбиљних произвођача

    У Србији је тек 50 до 60 озбиљних произвођача ракије који испуњавају све законске услове и на озбиљан начин приступају производњи ракије. Зато је, истиче Томашевић, њихов извоз у суштини индивидуални покушај и индивидуални успех сваког произвођача појединачно.

    Упркос причама како је наша ракија најбоља на свету, према његовој оцени, ми имамо врло мало квалитетне ракије. Тачно је, каже, само то да она има најбољи потенцијал, јер је Србија пребогата воћем, имамо вишевековну традицију у производњи ракије, имамо одличну науку која прати производњу ракије. Да би тај потенцијал дао резултате мора, како објашњава, треба да се промени приступ, да се иде на квалитет, да се уреди домаће тржиште, а онда да држава помогне да они који заиста имају квалитет удруженим снагама, уз помоћ Привредне коморе, изађу озбиљно у свет.

    „Српска ракија, то знају сви који се озбиљно баве јаким алкохолним пићима, по свом потенцијалу треба и може да стане у ред са француским коњаком и шкотским вискијем. Међутим, до тога треба још пуно труда, али и пуно година и деценија да сви заједно радимо, па да онда једнога дана кажемо — то је наша ракија и да сви у свету знају за нашу ракију као што знају за виски и коњак“, закључио је Томашевић.

    Инспекције на потезу

    И секретар Удружења за прехрамбену индустрију у Привредној комори Србије Вељко Јовановић дели мишљење да је потребно увести ред на домаћем тржишту, за шта је потребан максималан ангажман инспекцијских служби. Како истиче, треба да се јасно утврде надлежности на нивоу државе, да се зна шта је делокруг пореске управе, шта пољопривредних инспекција, а шта је привредни криминал. То се преплиће у том ланцу и тешко је борити се са тим, јер је по среди капиларна ствар, примећује саговорник Спутњика.

    Он ипак сматра да није лако утврдити величину тог сивог тржишта, јер се под њим не може подразумевати и ракија која се пече у домаћинствима за сопствену употребу.

    Јовановић се слаже да је, с обзиром на потенцијал, мало оних који се на прави начин баве производњом ракије, али да је њихов пример од значаја за остале.

    „Чињеница је да се искристалисало двадесетак врло квалитетних произвођача у нашој земљи који могу да парирају у квалитету било којем пићу на светском тржишту. Они ценовно нису конкурентни, али су заиста донели један квалитет. Људи су почели да се баве квалитетом не само производа, него и амбалаже, дизајна, наступа на тржишту. И то је заиста променило причу“, сматра Јовановић.

    Стандарди пре ракије

    Указује, такође, и на нашу заблуду да ће ракија лако освојити европско тржиште где су навикли на другачија пића и на дестилате мањег степена алкохола. Зато и он указује да су за позиционирање на неком тржишту потребна огромна улагања у маркетинг.

    Ракијски казани од прохрома
    © AFP 2019 / JEAN-CHRISTOPHE VERHAEGEN
    Ракијски казани од прохрома

    То је, према оцени стручњака ПКС, процес који не траје годину дана, него је то дугорочна прича са огромним улагањима у маркетинг која далеко превазилазе инвестирање у производњу. До сада је то било препуштено произвођачима којима је ПКС унеколико помогла у оном делу који се тиче наступа на сајмовима који су веома важни како би произвођачи били примећени.

    „Трећа ствар која паралелно са тим долази и јако је важна су стандарди на чему инсистирају тржишта велике куповне моћи. И јако се брзо померају и мењају и морате и ви да се померите да бисте уопште ушли у ту утакмицу“, закључио је Јовановић.

    Србија ће, дакле, и ове године шљиву углавном у казане домаће радиности и за домаћу употребу.

    Тагови:
    бренд, извоз, ракија, шљива
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога