Потпредседник Демократске партије Косова и заменик премијера у одлазећој влади привремених приштинских институција Енвер Хоџај изјавио је да има информације да би још десет земаља могло да повуче признање, пренео је приштински портал „Коха“.
Хоџај је у емисији „Рубикон“ на приштинској „КТВ“ телевизији напоменуо да му је „једна држава у региону рекла да Србија припрема кампању за повлачење признања“ и истакао је — „када би Косово било члан УН, признање би било универзално”, те да је повлачење признања могло да се спречи.
Он је нагласио и да Приштина мора да координира активности са партнерима, како би обновили признања и тражили од Србије да заустави кампању повлачења признања.
Да није блеф?
Историчар и политички аналитичар Драгомир Анђелковић за Спутњик каже да се искрено нада да Хоџајева изјава није блеф, већ да је тако нешто могуће, али да сама чињеница да албански политичари о томе причају јасно указује да они целу ствар око повлачења признања инструментализују и користе за сопствене потребе.
Они то чине, уверен је Анђелковић, како у контексту предстојећих избора на Косову, тако и у контексту стварања атмосфере страха и повређене сујете код Американаца.
„Овде је, пре свега, реч о употреби целе ове приче о повлачењима признања за унутрашње политичке сврхе, јер Хоџај на тај начин шаље поруку да је политичар који би знао против тога да се бори, док су са друге стране његови противници много мање способни и делимично сносе кривицу за тако нешто“, сматра Анђелковић.
Буде америчку сујету
Анђелковић каже да је други елемент у свему томе геополитички.
„Као што се од стране наших регионалних непријатеља, Сарајева, Загреба и Приштине, стално помиње ’руска опасност‘, тако се сада спомињу и успеси Србије у борби за повлачење признања. Зашто то раде наши опоненти? Зато што желе да подстакну сујету и страх у Америци и да јој представе да је Русија много моћнија на нашем простору, него што реално јесте, као и да је много више присутна и да се Србија ослања на Русију. Све то чине да би онда на таласу антируских расположења покренули акцију и против Русије и против Србије на Балкану“, указује Анђелковић.
Слично томе, додаје наш саговорник, када у Приштини причају о повлачењу признања — циљ им је да пошаљу поруку да је Америка све немоћнија и да не може својим лобирањем да парира утицају Србије, која се ослања на Русију и, донекле, на Кину, те да ће доћи нови талас повлачења признања, што представља удар на амерички престиж.
„Све то има функцију увлачења Америке у балканске сукобе и њено веће ангажовање“, категоричан је Анђелковић.
Изјава има две мете
И некадашњи дипломата професор доктор Зоран Миливојевић сматра да Хоџајева изјава има две димензије.
„Прва показује да постоје ефекти и одређена политичка дејства српског залагања за оспоравање косовске државности, на тај начин што Београд својим аргументима објашњава државама које су признале такозвану независност да је то противправно и да није у складу ни са њиховим сопственим интересима. Такође, ова изјава показује и да цео тај поступак признавања, који је уследио после 2008. године, дакле, након самопроглашења независности, има доста мањкавости, па Хоџај указује на то да је дејство српске политике оспоравања могуће и убудуће“, сматра Миливојевић.
Друга димензија ове изјаве, додаје дипломата, упућена је и страном и домаћем фактору — да треба ипак приступити неком процесу преговарања, јер је косовска „државност“ и њено доказивање на овај начин — на климавим ногама.
„Ово је такође порука Америци — да буде чвршћа на позицији у којој захтева од Србије да одустане од те политике, дакле, да то буде један од услова за будуће преговоре, нешто што би било пандан уступцима приштинских власти, са одустајањем од такси. То би некако индиректно ишло у прилог овоме за шта се сада Американци залажу — да се створе услови за наставак дијалога, тако што ће власт у Приштини одустати од такси, али да то у исто време буде праћено значајнијим залагањем да Србија одустане од оспоравања признања“, каже Миливојевић.
Хоџајева изјава, закључује бивши дипломата, потврда је да је доказивање државности Косова све теже и да је дошло до одређеног „плафона“, где то више није могуће редовним средствима, дакле — без неког озбиљног притиска на Србију, а то је оно због чега су нервозни и у Вашингтону, у доброј мери и у Бриселу, али и у самој Приштини.
