Слушајте Sputnik
    Посматрачи фотографишу ракету Јуланг 2, која се испаљује са подморница.

    Шта су Кинези научили из искуства Југославије (видео)

    © AP Photo / Mark Schiefelbein
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 1861
    Пратите нас

    Велелепна парада у Пекингу, којом је обележено седам деценија постојања Народне Републике Кине, још један је доказ раста кинеске моћи, али тај раст, ма колико на Западу тврдили супротно, није претња свету и тешко је замислити да би то Пекинг злоупотребио, како то чине неке друге велике силе.

    Јачање Кине, економско и војно, било је тема емисије „Свет са Спутњиком“, посвећене кинеском јубилеју, а гости емисије, бивши дописници Милорад Денда и Борислав Коркоделовић, говорили су и о сарадњи Кине и Србије, као и о томе какве су поуке Кинези извукли из искуства Југославије, посебно из бомбардовања СР Југославије 1999. године.

    Парада, на којој су приказана најновија достигнућа кинеске војне индустрије, укључујући и ракету ’Донгфенг‘, домета и до 15.000 километара, говори не само о томе да Кина има армију по високим светским стандардима, већ и о јединству и спремности те земље да напредује путем развоја социјализма са кинеским карактеристикама“, коментарише Милорад Денда, који је својевремено присуствовао паради поводом 50. годишњице НР Кине.

    „До пре две, три деценије Кина је војну моћ имала само у бројности људства, али не и у техничкој и технолошкој опремљености, а сада је показала да има врло озбиљне капацитете да брани свој приобални простор, при чему је кинеска обала дуга око 18.000 километара, као и да има респектабилне ваздухопловне снаге“, подсећа он.

    Међутим, од војног јачања још је импресивнији кинески економски раст. Како објашњава Борислав Коркоделовић, тај раст је резултат такозваног пекиншког консензуса, који је настао као реакција на необуздану неолибералну политику проистеклу из вашингтонског консензуса који су формирали ММФ и Светска банка, уз помоћ крупног капитала на Западу.

    На чему почива кинески раст?

    Кинески модел развоја друштва, према формули о којој је писао професор кинеског универзитета „Фудан“ Џенг Веивеи, заснива се на тези да је пракса једини критеријум истине или, како је својевремено казао некадашњи кинески лидер Денг Сјаопинг, „ходамо по води тако што опипавамо камење“.

    „Кинези почињу са релативно малим експериментима на одређеној територији, одакле извлаче поуке које претачу у прописе, што је супротно оном што раде други. Ту је, такође, проактивна Влада, која на првом месту има у виду интерес целог народа, а трећа карактеристика је стабилност, као врхунски принцип“, каже Коркоделовић.

    Кинеска војна моћ на паради у Пекингу
    © AP Photo / Ng Han Guan
    Кинеска војна моћ на паради у Пекингу

    На питање шта је у данашњој кинеској економији остало од комунизма, Денда истиче да је то сама организација Комунистичке партије.

    „Након уласка Кине у реформе 1978. године и након њеног отварања, Денг Сјаопинг је, у јеку дискусија о томе да ли је оно што Кина гради капитализам или социјализам, рекао да није важно како зовемо неки систем — важно је да ли он доприноси моћи државе и добробити људи“, подсећа Денда.

    Те реформе, напомиње, нису ишле безглаво, ни на брзину, већ у маниру цивилизације која промишља и усаглашава.

    „У свету не постоји ништа слично подухвату који Кина данас изводи, са 1,4 милијарде становника, а због тога тај експеримент и све добро што он доноси треба само поздравити“, сматра наш саговорник.
    Коркоделовић наводи податак да сваке секунде кинески укупан домаћи производ расте за 400.000 долара, те да је Кина од 1949. године увећала свој укупан друштвени производ 300 пута. Он се слаже да је важну улогу у остварењу таквих резултата одиграла КП Кине.

    „То је организација која има преко 90 милиона чланова, а нарочито са доласком Си Ђинпинга наступа управо супротно ономе што се дешавало у земљама централне и источне Европе, укључујући и Југославију. Денг Сјаопинг је у првој фази можда и размишљао о благом повлачењу партије из државе, али после Тјенанмена и после пропасти земаља социјализма у централној Европи они су закључили да партија мора да буде што више интегрисана у друштво и да постане језгро привредног и друштвеног развоја“, објашњава Коркоделовић.

    Демонстранте у Хонгконгу хушкају са стране

    У осврту на протесте у Хонгконгу, који су настављени, упркос томе што је 4. септембра повучен закон о екстрадицији, због ког су они и почели, Коркоделовић каже да је реч о закону направљеном по моделу какав Хонгконг има већ са двадесетак земаља и територија, а који подразумева да се изручују само особе одговорне и пред хонгконшким законом.

    „Узрока за протесте је много, а пре свега су економски, али и са стране их неко хушка, што Ненси Пелоси, председница Представничког дома, ни не крије. Притом, демонстранти су подељени — велика већина није за насиље, док је мања група њих милитантна“, описује ситуацију саговорник Спутњика.

    Денда нема дилему да је Хонгконг још један простор сукобљавања Вашингтона и Пекинга, баш као и иницијатива „Појас и пут“ која, како каже, никако није по вољи Американаца.

    „Запад схвата ’Појас и пут‘ као снажну пројекцију кинеске моћи и утицаја и у праву је, али та моћ и утицај немају злокобну конотацију која полази од модерног поробљавања народа. Кина жели да сви који учествују у том гигантском пројекту нађу своје повољности. А то је опасно за пројекат који је до сада владао, а који је значио наметање силе и долазио, пре свега, из Вашингтона и од бивших колонијалних сила“, констатује бивши дописник.

    Опадање америчке моћи опасније од кинеског раста

    САД промовишу свеобухватну конфронтацију са Кином, а према речима Денде, објашњење треба тражити у чињеници да је Кина постала друга економска сила у свету, док су Американци у протекле две деценије забележили видљив пад, не толико моћи, колико утицаја: рецимо, удео САД у глобалном БДП-у на крају Другог светског рата био је 50 одсто, 1985. године износио је 22,4 одсто, а данас је око 15 одсто, док се Кинези већ приближавају бројци од 30 одсто.

    Међутим, све је више аналитичара у свету који сматрају да треба оповргнути тезу коју пласира, пре свега, америчка дубока држава — да је кинески раст претња свету.

    Донгфенг 17 је, према Милиновићевим речима, хиперсонична ракета средњег домета, што значи да је предвиђен за одбрану кинеске територије од евентуалног напада из ближег окружења.
    © AP Photo / Mark Schiefelbein
    Донгфенг 17 је, према Милиновићевим речима, хиперсонична ракета средњег домета, што значи да је предвиђен за одбрану кинеске територије од евентуалног напада из ближег окружења.

    „Многи сматрају да је опадање америчке моћи већа претња него кинески раст. Кина и САД се развијају у различитим правцима. Кина има свој модел и пут, а то је социјализам са кинеским карактеристикама. Американци иду после либералног концепта у конзервативизам, напуштање уговора, протекционизам, економске ратове. И то су два пута која не могу да се сретну“, наводи бивши дописник, додајући да Кинези сматрају да треба стати на лопту и да се мора сарађивати.

    Коме смета сарадња Србије и Кине?

    У оквиру „Појаса и пута“ место је нашла и Србија, у којој је приметан раст кинеских инвестиција, због чега све чешће стижу замерке са Запада. Како примећује Коркоделовић, ти „посредни ратови“ међу великим силама обично се и воде преко мањих земаља.

    „Ми настојимо да имамо избалансирану политику и мислим да је то добар приступ. Не треба сва јаја ставити у један кош. Ми смо до сада успевали да се добро носимо с тим изазовом, који ће бити све већи, јер код Американаца почиње хладноратовски однос према Кини, оживљавају антикомунистичке лиге, које су постојале 70-их и 80-их година, управо да би се бавиле Кином“, каже саговорник Спутњика.

    „Кина почиње да бива ’црвени баук‘ и за западне обавештајне службе и за Пентагон и све више и за ЕУ. Са друге стране, Кина је као вода која продире са свих страна. У свему томе ми ћемо имати, бојим се, велике проблеме, не само из Брисела, него и из Вашингтона“, упозорава он.

    Бомбардовање СРЈ као отрежњење

    Денда подсећа да сарадња Србије и Кине има дугу традицију и да потиче још из времена Југославије, чије је искуство било врло занимљиво за Кинезе. Међутим, они су од нас учили и на ономе у чему смо успели и на ономе у чему нисмо успели.

    „Важно, и готово једнако отрежњујуће, као и за Русију, за Кинезе је било искуство бомбардовања СР Југославије“, сведочи Денда који је у то време био у Пекингу, напомињући да Кинези никада нису поверовали да је кинеска амбасада у Београду бомбардована грешком.

    „Кинези су јако добро знали америчку политику, али било је отрежњење да се тако безобзирно бомбардовање врши над једном малом земљом. У том смислу, они су почели озбиљније да размишљају и када је реч о сопственом припремању за евентуалне такве ситуације“, каже бивши дописник.

    Кад је реч о кинеској подршци Србији по питању Косова, Коркоделовић објашњава да Пекинг инсистира на принципу територијалне целовитости и због међународног права, али и полазећи од властитих искустава: Кина има проблем и са Хонгконгом и са Тајваном, који сматра отцепљеном територијом, и са Синђијангом, где живи значајна ујгурска мањина, а ту је и питање Тибета.

    Питање Косова је, истиче овај новинар, глобално, и много је земаља, од Бразила, Индонезије и Нигерије, до Индије и Ирана, које могу да представе проблем Србије као властити.

    Тагови:
    оружје, парада, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога