Слушајте Sputnik
    Конобарица

    „Последња шанса“ да се спаси важан део историје Београда

    © Фото: CC0 Creative Commons
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 895
    Пратите нас

    Ако је кафана „најдемократскија“ институција у Срба, а јесте, онда је вест која је ових дана највише узбунила демократску јавност у Београду она о могућем гашењу легендарне престоничке кафане „Последња шанса“.

    Да ли ће или неће Београд остати без „Последње шансе“ још се не зна. Извесно је само да је дошло до спора између дугогодишњег закупца, са једне, и власника објекта Спортског центра Ташмајдан, са друге стране, након чега су на дневни ред дошле приче о гашењу једне од најчувенијих, преосталих демократских институција.

    У кафани у Ташмајданском парку својевремено су били стални гости Васко Попа, Бата Живојиновић, Чкаља, Драган Николић, Гидра Бојанић, Петар Краљ, Слава Ђукић…

    А некадашња „Шанса“ постала је „Последња“ пре нешто више од пола века као једина кафана која је радила целу ноћ.

    Зашто је Удба спасила кафану

    Од тог времена, препричава се анегдота, да је тадашња градска власт тражила да се „Шанса“ затвори због „сумњивих типова“ који су у њој проводили ноћи, али се тој одлуци успротивио шеф Удбе, уз образложење:

    „Ако затворимо ’Шансу‘, сви сумњиви ликови ће се размилети по целом Београду и нећемо моћи да их пратимо. Овако, имамо их све на једном месту.“

    Међутим, све кафанске, урбане легенде нису спречиле разне „доносиоце одлука“ у последњих 30-ак година да припомогну гашењу бројних „најдемократскијих институција“ широм Београда. Тако је српска престоница остала у једном тренутку без „Београдског троугла“ — „Под липом“, „Шуматовца“ (тренутно ради, али не личи на себе) и „Грмеча“ (недавно поново обновљеног у свом некадашњем сјају), „Орача“, „Чубурске липе“…

    Чувена „Српска кафана“ годинама се реновира и питање је да ли ће се икада поново отворити и ако се отвори, у ком облику. Ако пропадне и „Шанса“, на прсте једне руке могле би се избројати „најдемократскије институције“ које су преживеле неолибералну економску политику.

    Јер, чак и чувене скадарлијске кафане све мање личе на себе, односно на оно што су некад биле и све више представљају лажну слику некадашњег „боемског Београда“, слику коју могу да „купе“ страни туристи, али не и „локално становништво“.

    Време без „Шансе“

    А да ли ће судбина „Шансе“ бити „последња шанса“ да се очува кафанска историја Београда, остаје да се види у блиској будућности.

    Новинар РТС-а Горислав Папић, аутор и уредник емисије „Око“, каже за Спутњик да није случајно што је изабрана баш кафана „Последња шанса“ за евентуално гашење, јер је њено име симболично у овом новом систему који нам долази.

    Некадашњи шеф Удбе: „Ако затворимо 'Последњу шансу' сви сумњиви ликови ће се размилети по целом Београду и нећемо моћи да их пратимо. Овако, имамо их све на једном месту“.
    © Sputnik / Предраг Васиљевић
    Некадашњи шеф Удбе: „Ако затворимо ’Последњу шансу‘, сви сумњиви ликови ће се размилети по целом Београду и нећемо моћи да их пратимо. Овако, имамо их све на једном месту.“

    „Просто, нема се више времена за кафане, за дуго седење, разговарање. Дошло је неко друго време и можда је поштено да нам у том времену не треба никаква шанса, па ни последња“, каже Папић.

    Он додаје да је све мање људи као што су били Зоран Радмиловић, Михиз, Бора Тодоровић и Слободан Алигрудић, који су некад седели у „Српској кафани“ и самим тим, као да нестаје и потреба за таквим кафанама.

    Направићемо старије кафане

    „Васко Попа је, рецимо, седео у ’Последњој шанси‘, а данас се слабо ко у Србији сећа Васка Попе. Прошло је 30 година како га нема, а нека места где су седели такви људи престају да буду битна“, истиче наш саговорник.

    Папић, међутим, додаје да се поново отвара „Српска кафана“ и подсећа да су поново отворени „Грмеч“ и „Шуматовац“, што „помало делује као оно — немамо старог моста, али направићемо још старији“. Ипак, због тога би онима који доносе одлуке требало дати шансу „да нас можда изненаде“.

    Према његовим речима, неке од легендарних кафана су потпуно промениле свој изглед зато што нема више гостију какви су некад били.

    „Не може ’Шуматовац‘ да буде онакав какав је некад био ако нема НИН-а онаквог какав је некад био и новинара у ’Политици‘ онаквих какви су некад били. Данас новинари НИН-а и ’Политике‘ пију кафу из пластичних чаша из аутомата, а некад су имали времена да седе по кафанама и тада није било лако написати лош текст или глупу реченицу у ’Политици‘ и НИН-у, јер после тога мораш проћи усправно поред ’Шуматовца‘“, каже Папић.
    Будућност уживо

    Данас се све мање читају новине, све мање се седи по кафанама и онда је сасвим нормално да се у Македонској улици налази један суши ресторан где људи долазе да једу сирову јапанску рибу, уместо као некад кад се пила кафа, ракија или виски и расправљало се о новинарству, политици и друштву самом, додаје аутор „Ока“.

    На примедбу да у истој тој Македонској улици од скоро ради „Грмеч“ какав је некад био и да, по свему судећи, послује добро, Папић констатује да је добро што постоје људи који ће и данас ући у кафане какве су некада биле.

    Папић: Данас новинари НИН-а и „Политике“ пију кафу из пластичних чаша из аутомата, а некад су имали времена да седе по кафанама и тада није било лако написати лош текст или глупу реченицу, јер после тога мораш проћи усправно поред „Шуматовца“.
    Папић: Данас новинари НИН-а и „Политике“ пију кафу из пластичних чаша из аутомата, а некад су имали времена да седе по кафанама и тада није било лако написати лош текст или глупу реченицу, јер после тога мораш проћи усправно поред „Шуматовца“.

    Међутим, нестанак традиционалних кафана везан је за „дух времена“, јер савремени човек нема времена да седи у у угоститељским објектима, каже Папић и додаје да је приликом недавне посете Кини „гледао будућност уживо“.

    „У кафанама, углавном, људи не разговарају, гледају у своје телефоне, пију кафу, једу, гледају неку серију или су на друштвеним мрежама. Једноставно, то је дух времена и то је тешко променити. Ми можемо жалити, кукати, причати о томе, али будућност је таква“, сматра Папић.
    Историја и понављачи

    Данас можемо да урадимо оно што је до нас, а то је да покушамо да сачувамо неке трагове и обрисе кафанске историје која је битна за Београд, истиче наш саговорник.

    Међутим, не би требало да будемо у заблуди, јер никад више нећемо имати кафански Београд 70-их и 80-их година, када се културни живот града умногоме одвијао по кафанама.

    „Времена су се променила, али је поента да се о кафанској историји Београда води рачуна, као што би требало да се води рачуна о историји града уопште“, закључио је Папић.
    Тагови:
    Горислав Папић, Србија, кафане
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога