Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    26106
    Пратите нас

    Краљ Александар Карађорђевић, пре него што је убијен у атентату у Марсеју 9. октобра 1934. године, преживео је неколико покушаја убиства. Један од тих догађаја екранизован је у хит серији „Сенке над Балканом“.

    Први пут су краља покушали да убију 1921. године, на Видовдан, када је бомбом покушао да га убије Спасоје Стејић, комуниста и учесник Октобарске револуције, а други и трећи пут у Загребу, 1932. године и 17. децембра 1933. године, када су покушали да га убију хрватске усташе и припадници ВМРО.

    Управо децембарским догађајем у Загребу почиње друга сезона серије „Сенке над Балканом“. Редитељ Драган Бјелогрлић искористио је овај догађај да би гледаоце увео у причу у којој се појављује много опскурних ликова који су дефиловали тадашњом Југославијом и Европом.

    Окосница прве епизоде је пакт који су хрватске усташе склопиле са ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација), терористичка група која је, као и усташе, имала једну мету — краља Александра, симбола државног јединства Јужних Словена.

    Према мишљењу историчара Александра Животића, ради се о трилеру који је постављен у једну историјску епоху, а по његовој оцени је посебно добро то што аутор не претендује да даје историјске истине, већ у оквиру одређене епохе смешта одређене личности. То је, каже он, добра ствар, јер даје уметничку слободу.

    На самом почетку серије, као уводну сцену, видимо Хаџи Арсова, припадника ВМРО, како баца бомбу на аутомобил у коме је краљ. Та атрактивна сцена, која се меша са документарним снимком, плод је уметничке имагинације и стваралачке слободе. Али у стварности све се догодило мало другачије.

    Атентат од 17. децембра 1933. године, био је осујећен пре него што је и извршен, а југословенске службе безбедности, и цивилне и војне, успеле су да га спрече обавештајном операцијом широких размера. Бачене бомбе није било.

    Шта је претходило покушају атентата?

    Увод у децембарски догађај је, према Животићевим речима, опште стање у земљи пре и током Шестојануарске диктатуре и такозвано „хрватско питање“, које је отворено стварањем заједничке државе.

    © Wikipedia
    Стјепан Радић, лидер Хрватске сељачке странке.

    Од настанка заједничке државе Јужних Словена, Хрватска сељачка странка (ХСС), под вођством Стјепана Радића, противила јој се и залагала се за успостављање „хрватске сељачке републике“. Међутим, 1925. године Стјепан Радић се саглашава са постојањем заједничке државе и ХСС постаје део политичког система краљевине.

    „Имате један део хрватске политичке елите око ХСС, који средином двадесетих година улази у систем и у владу, али и екстремни део, који воде порекло од Франковаца и Старчевићевог покрета и који не признају југословенску државу. Од тренутка када се уводи диктатура, креће забрана политичких странака и главнина екстремиста одлази у емиграцију. То је тренутак када заиста имате широку политичку репресију у земљи и хрватску екстремну емиграцију која почиње да планира атентат“, објашњава Животић.

    Када је, након убиства Стјепана Радића и других првака ХСС у скупштини, краљ Александар завео диктатуру (6. Јануара 1929. године), Анте Павелић одлази у иностранство, где оснива усташки покрет.

    Групација слична усташама постоји и на простору Македоније — ВМРО. Ове две групације зближавају се након Скопског процеса 1927. године, на коме је Павелић бранио припаднике ВМРО. У Софији 20. априла 1929. године ВМРО и усташе су озваничили сарадњу, потписујући Софијску декларацију о координацији заједничког рада.

    ВМРО — класични мафијаши

    Према Животићевим речима, ВМРО се највећим делом издржавао шверцом опијума.

    „ВМРО функционише као класична мафијашка организација. На једној страни, они се финансирају од онога што би се данас звало рекет, од људи буквално траже изнуду (нарочито од македонске, доста бројне економске емиграције у Бугарској, која држи пекаре). Други начин је био шверц опијума, који се производио легално, али је подлегао одређеним рестриктивним мерама“, каже Животић.
    © Wikipedia
    Група припадника ВМРО. Други слева је Владо Черноземски, који је у марсеју, 9. октобра 1934. убио краља Александра.

    Организација атентата

    Имајући подршку италијанске и мађарске владе, Павелић почиње да организује усташки покрет и оснива логоре за обуку терориста. Први логор за обуку основан је у Бовењу у Италији почетком 1931. године, а у лето исте године Павелићев помоћник Густав Перчец организује још један логор у Јанка Пусти у Мађарској. Терористичке групе у Југославији постојале су у Копривници и у Далмацији.

    © Wikipedia
    Усташе на обуци у Јанка Пусти.

    Подметање бомбе у вагону воза који је саобраћао на релацији Осијек-Винковци и неуспели напад на жандармеријску станицу у велебитском селу Брушане (усташе тај напад називају Велебитски устанак) претходили су покушају атентата.

    Први покушај атентата на краља, усташе су покушале у Загребу 1932. године.

    Југословенске службе, каже Животић, и цивилне и војне, пратиле су та дешавања, и имале су веома прецизне податке о њиховом кретању.

    Разочарана вереница — тајни агент у усташким редовима

    За атентат од 17. децембра 1933. године одређене су истакнуте усташе Петар Ореб и Иван Херенчић, међутим, овај покушај спречен је, према Животићевим речима, и пре него што се догодио. Атентатори су похапшени и пре него што су изашли на улице.

    „Ништа се ту конкретно није ни десило. Полиција је имала дојаву да се атентат припрема, јер су пратили њихово кретање на северу Италије. То је југословенска страна пратила, и преко војне и преко цивилне полицијске линије, и буквално су имали информацију за ту двојицу да прелазе, да припремају атентат и ухапшени су у Загребу тог дана, пре него што су кренули“, каже Животић.

    План Ореба и Херенчића био је да са две групе усташа, на два различита места сачекају поворку са краљем и да покушају атентат где буде било најпогодније.

    У својим мемоарима, Владета Милићевић, југословенски обавештајац који је све време пред Други светски рат посветио праћењу и борби против усташа, пише да је добио обавештење о припремама за атентат од свог агента Јелке Погорелец, која је била дубоко инфилтрирана у усташки покрет. Слично обавештење Милићевић ће добити и наредне године, пред атентат у Марсеју, али прекасно.

    Јелка Погорелец била је вереница Густава Перчеца, али када је сазнала да је овај вара постала је доушник југословенске тајне полиције.

    Усташе се представљале као Бугари

    Осим Милићевића, у операцију откривања атентатора били су умешани и тадашњи југословенски војни аташе у Италији Жарко Поповић и његов помоћник Иван Драгићевић, који су, на основу дојаве Јелке Погорелец, дошли до места у коме су се усташе обучавале у пуцању.

    На основу обавештења, Поповић и Драгићевић су отишли у апенинско село Вискета де Ква, где су на вратима једне куће видели велико слово „У“ и наоружаног стражара како стоји испред ње. Од мештана су сазнали да станари куће, који су се представили као Бугари, свакодневно вежбају гађање, пуцајући у слику непознатог човека. Испоставило се да се ради о фотографији краља Александра.

    Југословенски обавештајци су успели да фотографишу усташе и да фотографије проследе у Београд.

    Атентат

    Главни оперативац који је похапсио несуђене атентаторе био је Драги Јовановић, тада на служби у Загребу, који ће током рата постати шеф злогласне Специјалне полиције и десна рука немачког окупационог поретка у Србији и др Јурај Шпилер, за време рата такође сарадник окупатора.

    © Wikipedia
    Драги Јовановић

    Њих двојица сазнају да су усташе изнајмиле стан у Улици Штосе број 4, па тамо шаљу агенте Ђурчића и Лечића. У пуцњави, Ђурчић бива убијен, а Лечић рањен. Усташе су побегле са лица места, али атентат је пропао. Ореб није успео да баци бомбу на краљева кола и са још двојицом усташа пошао је према локацији на којој је требало да се нађе са Херенчићем.

    Међутим, полиција је успела да их лоцира и ухапсила их је све, осим Херенчића, који је успео да се докопа Мађарске. Ореб и још двојица усташа су обешени после осуде на смрт.

    Епилог

    Занимљиво је да су протагонисти овог догађаја десетак година касније завршили на истој страни — Анте Павелић постао је „поглавник“ нацистичке НДХ, а Херенчић усташки генерал.

    Јовановић је током рата постао управник града Београда и један од шефова злогласне Специјалне полиције, док је Шпилер био шеф нацистичке полиције у јужном Банату.

    Када је, након атентата у Марсеју, обелодањено да је Јелка Погорелец југословенски доушник, њеног бившег вереника Густава Перчеца усташе су позвале на одговорност због цурења информација — безочно је мучен, ишчупане су му уши и ископане очи, пре него што му је Павелић испалио метак у главу. Сличну судбину дочекала је и Јелка Погорелец, када су усташе ушле у Сарајево, где је живела између 1934. и 1941. године.

    Тагови:
    Анте Павелић, Хрватске усташе, усташе, неуспех, краљ Александар, краљ, атентат
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога