Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 1012
    Пратите нас

    Одлазак Зорана Ранкића, првакa Београдског драмског позоришта, сатиричарa, драмског писцa, редитељa, афористичарa и песникa губитак је не само за уметност, већ и за његове дугогодишње пријатеље и колеге, оне са којима је делио сцену, кадар или списатељски дар. Познат по улози Николе Калабића, веровао је у Бога и Путина. 

    За једног од њих, књижевника Александра Чотрића овим одласком прекинуто је велико, три деценије дуго пријатељство.

    „Са Зораном сам се последњи пут чуо телефоном десетак дана пре његовог одласка. Тешко је говорио и само је тихо прозборио: ’Нисам добро‘. Знао сам да је осећао последице снажног можданог удара од пре неколико дана и болести од којих је годинама боловао“, сећа се Чотрић последњег разговора са пријатељем. 

    Био је то, каже он, једини пут за тридесет година да је Зоран признао да се не осећа добро. Познат по томе да никада никоме није причао о животним недаћама, Зоран Ранкић је, подсећа Чотрић, желео да људима остане у лепој успомени, као ведар, елоквентан, поносан и усправан.

    „Када то више објективно није био, само је једнога дана нестао и нико га од пријатеља више није виђао. Поступио је као јелени који се одвоје кад осете да им се приближава последњи час, да би „умрли сами“.

    Родољуб и Русофил 

    Да је Зоран Ранкић био не само родољуб, већ и велики русофил, Чотрић илуструје дугогодишњом глумчевом навиком да свакодневно долази у ресторан „Руски цар“.

    „Често је говорио ’даће Бог и брат Путин‘. Чак је извесно време на ручном часовнику имао подешено московско време. Дивно је рецитовао на руском Пушкина, Јесењина, Мајаковског, Блока... Зато је за окупљање и изабрао ресторан ’Руски цар‘, у који је долазио пре осталих из његовог друштва. Већ око девет часова био је за својим столом поред прозора, до Кнез Михаилове улице и док је седео сам, испијао је кафу, писао афоризме, песме и цртао. Имао је раскошни, ренесансни дар за уметност; уз глумачки дар писао је и драме које је успешно режирао“, подсећа Чотрић.
    Зоран Ранкић
    © Фото : v.danilov
    Зоран Ранкић

    A у „Руском цару“, у друштву које се око њега окупљало, Ранкић је „сипао“ шале, козерије, вицеве, досетке, афоризме. Понашао се као на сцени, каже његов пријатељ и додаје да је тешко било одгонетнути да ли говори озбиљно или је то део неке његове уметничке представе. Та духовитост природно га је одвела и у афоризам.

    „На страницама ’Јежа‘ имао је рубрику ’Балкански нервчик‘, у ’Вечерњим новостима‘ кутак назван „Афоризми једног глумца‘. Ређале су се и његове збирке афоризама, међу њима и наслов ’Довиђења, како сте‘, по којој је редитељ документарних филмова Борис Митић назвао своје остварење посвећено српском афоризму“, сећа се Чотрић.

    Калабић кога су волели

    А разлог због којих је чак и улоге негативаца тумачио тако „да су постајали позитивци које је публика заволела“, наш познати афористичар види пре свега у томе што је Ранкић био „толико драг човек“.

    „Причао ми је да је Николу Калабића по замисли сценариста и редитеља требало да одигра тако да га гледаоци мрзе због окрутности, злочина и издаје. Међутим, догодило се нешто сасвим супротно: он је овом лику удахнуо своју људскост и шарм. Тако је Калабић почетком осамдесетих година, непосредно после Титове смрти, као командант Горске гарде Југословенске војске у отаџбини, постао један од омиљених ТВ ликова чији су се дијалози препричавали с највећим симпатијама“, закључује Чотрић.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога