Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1791
    Пратите нас

    Храм Саборне цркве у Београду је у власништву Српске православне цркве, истичу саговорници Спутњика, професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу Зоран Чворовић и историчар Александар Раковић.

    Зашто није проблем што је Саборна црква у Београду власништво државе Србије, зашто би онда манастир Острог био у власништву Српске патријаршије, запитао је ових дана црногорски премијер и директно обмануо јавност.

    „Бранећи“ предлог Закона о слободи вероисповести, премијер Црне Горе Душко Марковић је по оцени Чворовића, професора правне историје, имао намеру да сакрије праву намеру доношења закона јер, како каже, једино томе може да служи када се овакве ствари спусте на ниво упоређивања катастра.

    Саборна црква припада цркви

    Директно га прозвавши јер не говори истину, Раковић је Марковићу спочитао да није добро умео ни да прочита документ који су сами објавили.

    „Катастар је јавни документ и у њему се чак и из оног документа који су они објавили види да је земљиште власништво Републике Србије, а храм власништво СПЦ. И ништа није спорно. Тако рецимо, земљиште у Црној Гори може бити власништво данашње државе Црне Горе, али су цркве и остали верски објекти у власништву Српске православне цркве“, истиче Раковић.

    То је, каже, као када сте власник стана у згради која је направљена на државном земљишту.

    Зашто би манастрир Острог био у власништву Српске православне цркве када то није ни Саборна црква у Београду, запитао је црногорски премијер, обмањујући јавност

    Недвосмислен је и Чворовић. Храм Саборне цркве се налази у власништву СПЦ, а према Закону о промету непокретности Републике Србије, земљиште на коме се налази храм припада држави, али је оно у служби храма, служи за његову редовну употребу и користи га носилац права својине над храмом, у овом случају Српска црква.

    Он објашњава да је та ситуација да се Саборна црква налази на државној имовини последица национализације црквене имовине после 1945. године од стране нових револуционарних власти.

    „Хронолошки гледано, физичком гоњењу цркве и ограничењу слободе богослужења претходило је отимање црквене имовине. Прво се започело са отимањем црквене имовине Законом о аграрној реформи из 1945. па су тада, на пример, отети епархијски конаци у Никшићу и на Цетињу, па огромна имовина Манастира Свете тројице у Пљевљима, тада је национализована и имовина СПЦ и у данашњој Србији“, наводи Чворовић који се посебно бави црквеним правом.

    Безакоње звано — национализација

    Данашње стање по питању имовинско-правних односа великим делом је последица тог безакоња које је озваничено и законом о национализацији, иако се, како је приметио, у Србији то добрим делом исправља кроз процес реституције.

    „Када се посматрају само ствари из угла два катастра, онако поједностављено како је то бивши студент крагујевачког Правног факултета, црногорски премијер Марковић покушао да постави, то само показује две ствари — или је он лош правник, или има намеру да забашури ствари. Ја мислим да је реч и о једном и о другом случају. Лош правник не уме апстрактно да мисли, а покушава да забашури праву намеру. Кроз поређење два катастра ми не можемо ништа да знамо ако не знамо читав историјат укњижбе, а морамо пре свега да знамо какав је значај неприкосновености црквене имовине када је у питању право на слободу вероисповести“, објашњава професор правне историје.

    Чворовић напомиње да када се цркви ограничава њено право својине, тиме се ограничава и њено право на слободно богослужење и тада почиње прогон цркве.

    © CC BY-SA 3.0 / Wikipedia/Solumija / Holy Trinity monastery Pljevlja - Montenegro
    Манастиру свете тројице у Пљевљима је национализацијом већ одузета огромна имовина

    Зато сматра да предложеним законом који подразумева отимање имовине СПЦ, почиње доба отвореног гоњења цркве, као и после 1945. године.

    Саговорник Спутњика наглашава да су од Миланског едикта, са првим хришћанским царевима, када је Црква изашла из епохе гоњења, доношени закони којима је гарантована неприкосновеност црквене имовине, како би црква могла заиста слободно и ваљано да обавља своју мисију. Све оно што је Црква стекла на законит начин, куповином, поклонима, припада њој, истиче он.

    Раковић указује и на то шта је крајња намера предложеног закона.

    „Овај закон се доноси само да би се СПЦ одузела имовина. СПЦ је хтела да са државом потпише темељни уговор, али Црна Гора то није хтела да учини јер је имала намеру да иде до краја, да отимањем имовине истера СПЦ из својих канонских територија у Црној Гори и да расрби Црну Гору до краја.“ 

    Међутим, он је уверен да они који руководе овим процесом нису у Подгорици ни на Цетињу, јер они, како каже, за то нису способни.

    „Они који руководе тиме су у Риму и у Загребу, а они су и те како компетентни да руководе црквеним питањима и руководиће њима корак по корак“, тврди Раковић.

    Тагови:
    отимање, закон, Црна Гора, црквена имовина, црква, СПЦ
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога