Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 231
    Пратите нас

    С почетком инвестиционог циклуса 2015. године започео је важан тренд — страни инвеститори сваке године већи део свог профита остављају у Србији, реинвестирају, а мањи део исплаћују у виду дивиденди, саопштено је из Кабинета гувернера Народне банке Србије.

    Наравно, потпуно је јасно да страни инвеститори у Србију не долазе да би поправили економије земље-домаћина, подигли ниво стандарда њених грађана нити опште благостање. Циљ им је профит.

    Према подацима Народне банке Србије, предузећа и банке у страном власништву су, од 1.628,5 милиона евра, колико је износила њихова укупна добит (реинвестирана и исплаћена) остварена за девет месеци 2019. године, из Србије изнеле, у виду дивиденди, 709,5 милиона евра (43,6% добити).

    Више од половине (56,4%) профита страни инвеститори остављају у Србији

    Од овог износа, реинвестирано је 919 милиона евра (56,4% добити). Из НБС су саопштили да је слична ситуација била и претходних година, када је око 60% добити реинвестирано у Србију.

    Србија је у последњих пет година забележила знатан прилив страних директних инвестиција. Од почетка 2015. године закључно са септембром 2019. године, прилив страних директних инвестиција у Србију износио је 13,2 милијарде евра, при чему су инвестиције расле из године у годину. Прошле године, стране директне инвестиције износиле су 3,5 милијарди евра, при чему су 2,2 милијарде биле усмерене у извозно оријентисане секторе.

    „Ако се има у виду висок прилив страних директних инвестиција у извозно оријентисане секторе сасвим је разумљиво и да профит ових компанија константно расте. „Оваква кретања указују на поверење страних власника у средњорочне и дугорочне перспективе раста и развоја српске економија“, сматрају у НБС.

    Треба рећи и да је од 2016. године држава субвенционисала 82 пројекта са 230 милиона евра. Крајем септембра ове године „Нова економија“ је писала да је држава (Србија) задужена са више од 100 милиона евра обавеза, које у наредним годинама треба да исплати као подстицаје страним инвеститорима. Како кажу, обимне субвенције инвеститорима имају и додатни негативни ефекат на дефицит буџета и на јавни дуг. Осим тога, исплате се уговарају у траншама, па се терете и буџети за наредних неколико година са уговореним исплатама по више десетине милиона евра годишње.

    Субвенције инвеститорима критиковао је и Фискални савет, тврдећи да су ефекти субвенционисаних инвестиција веома дискутабилни. И Фискални савет и многи економисти указују да не постоји никаква студија о анализи ефеката субвенционисања, нити компаративна студија о условима пословања. А уз то, постојећи привредни субјекти доводе се у крајње неповољни положај према инвеститору који добија од државе преференцијалне услове, и то не само кроз новчани подстицај, већ и кроз изградњу производних капацитета, уз издавање у закуп по привилегованим ценама.

    Чињеница је, такође, да нема ни студије која би показала да (ли) је нека држава успела без субвенција и осталих олакшица да привуче стране инвеститоре и убрза свој економски развој. Србија, уосталом, нема ни стратегију економског развоја земље.

    О вуковима и овцама

    У својој анализи у Политици „Када вукови брину о овцама“, Небојша Катић констатује да је последњих педесет година капитализам функционисао на прокламованој доктрини по којој корпорације имају само један задатак, а то је да брину о добробити акционара.

    Подсећајући да је најпознатија аргументација за овакав став дата далеке 1970. године када је чувени економиста Милтон Фридман објавио текст у „Њујорк тајмсу“ под насловом „Социјална одговорност бизниса је да увећава профит“, у коме инсистира да корпорације, правећи профит, немају никакву другу одговорност осим да поштују основна друштвена правила — законе и етичке узансе. Ако директори акционарских предузећа баш желе да се играју социјалне одговорности и да буду галантни према спољним актерима, они то могу да раде само својим личним новцем. У том контексту, добровољна давања корпоративног новца за „више циљеве“ представља облик неовлашћеног самоопорезивања.

    Катић коментарише да се „од Фридмановог текста до данас, свет драматично променио, ушавши у период који неки теоретичари називају хиперглобализацијом“. Јурећи за профитом, корпорације су измештале погоне по свету, тражећи што јефтинију радну снагу. И нико се није превише секирао што је одлазак великих предузећа из матичних држава често за собом остављао економску и социјалну пустош. Тврдило се да ће моћ тржишта решити и те, као и све друге проблеме и неравнотеже.

    Велике корпорације јаче од малих држава

    Огроман новац трошен је за политичко лобирање и за финансирање институција које су у јавној сфери промовисале интересе најбогатијих. Пажљиво је стваран законски и интелектуални амбијент у коме корпорације могу да раде шта пожеле — да не плаћају порезе, да запошљавају и отпуштају раднике под условима које само оне диктирају, да раде у дерегулисаном амбијенту и да не дају ни пет пара за еколошке или социјалне последице онога што раде. Речју, највеће корпорације су постале јаче не само од малих држава, већ и од оних најмоћнијих“.

    У Србију, додуше, не долазе највеће светске корпорације. Бар не директно. Евентуално преко својих филијала. Како каскамо са економском транзицијом пропустили смо шансу да привучемо неку велику страну компанију која би подстакла развој домаће привреде и која би, без обзира на то што би им циљ био да искористе државне субвенције, јефтинију радну снагу и остале повластице, заиста донела профит и Србији.

    Најсвежији пример је да немачки „Фолксваген“ неће доћи ни у Србију ни у Бугарску ни у Румунију већ ће, као јављају одлично обавештени немачки медији, градити нову фабрику у Турској — или је уопште неће градити.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога