Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    11634
    Пратите нас

    План који је ових дана понудио амерички председник Доналд Трамп за решавање израелско-палестинског сукоба је „немогућа мисија“ и више личи на трансакцију с некретнинама него на озбиљни документ, а два су разлога зашто Палестинци никада не могу да га прихвате: Јерусалим и понуђене мапе.

    Трамп је почетком недеље предочио план од 181 стране, помпезно најављен као „договор века“ за Израел и Палестинце, али га је и пре него што је обелодањен одбацила палестинска страна, као и од низа арапских земаља. Документ, између осталог, нуди Палестинцима 50 милијарди долара ако пристану на предложени план.

    „Кад се подвуче црта, чињеница да Палестинци нису били консултовани, да је главни архитекта плана Трампов зет Џаред Кушнер, и кад се узме суштина самог споразума, он умногоме личи на неку трансакцију у некретнинама по систему — ево мир па вам дођемо 50 милијарди долара“, коментарише за Спутњик дугогодишњи дописник листа „Политика“ из Вашингтона Милан Мишић. Притом, како примећује, нити је то сума која ће им одједанпут бити стављена на сто, нити је извесно да ће је уопште добити.

    Др Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду наводи два разлога зашто Палестинци никада не могу прихватити овакав план: статус Јерусалима, који је и срж те кризе, и пропратне мапе.

    План неприхватљив за Палестинце, нуде им „бантустане“

    Јерусалим, наиме, по плану остаје престоница Израела, док је Палестинцима понуђено да им престоница буде у предграђу источног Јерусалима, што је, како каже Јанковић, као кад би им понудили главни град „у Сремчици или Младеновцу“.

    Председник Доналд Трамп поред Зида плача
    © AP Photo / Evan Vucci
    Председник Доналд Трамп поред Зида плача

    Што се тиче мапе, напомиње Јанковић, она не даје прави приказ ситуације на терену, а то је да се Палестинцима нуде „острва“ повезана тунелима.

    Трампова прича да ће Палестинци добити двоструко више територије такође не стоји јер се то везује за читав низ услова, као што су да фактички морају да се разоружају, тако да остане само полиција која би сарађивала са Израелом, да разоружају екстремне групе као што је Хамас а то је, примећује саговорник Спутњика, „немогућа мисија“.

    Та „острвца“ Јанковић пореди са бантустанима, територијама у некадашњој Јужноафричкој Унији и Намибији, које су за време апартхејда белци додељивали црначком становништву. Те енклаве не би имале границу ни са једном државом осим са Израелом, нити би имале излаз на море. Није предвиђен ни гранични прелаз између Појаса Газе и Египта, образлаже Јанковић, који је управо објавио књигу „Блискоисточна криза: Рат без мира“. Јанковић у прилог неодрживости Трамповог плана наводи и имена његових аутора.

    „Џаред Кушнер је ангажовао Дејвида Фридмана, америчког амбасадора у Јерусалиму и ортодоксног Јеврејина; Џејсона Гримблата, такође ортодоксног Јеврејина, и Дејвида Шенкера, шеф одељења за блискоисточне послове у Стејт департменту. Не да нема неког Арапина, него чак ни Американца који није јеврејског порекла. Ово је од почетка био чисто јеврејски тим“, констатује Јанковић.

    Од Клинтона и Обаме до Трампа

    Аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић скреће пажњу да се у самој Америци, чак ни од Трампових противника демократа нема реакција на план, ако се изузме критичка оцена Бернија Сандерса.

    „Разлог је што је ово кулминација америчке политике која пре Трампа није била јасно дефинисана. Цео процес који траје две деценије води ка овом решењу, од Била Клинтона до Барака Обаме, а то је прихватање статуса кво између Израелаца и Палестинаца“, објашњава Кесић.

    Главни резултат предложеног документа, према оцени Мишића, јесте то што је Трамп коначно успео да сахрани концепт две државе који је био основа америчке политике последњих деценија.

    Кад је реч о даљем развоју догађаја у израелско-палестинском спору, Мишић истиче да Палестинци, и поред негодовања, имају мали маневарски простор с обзиром на реално стање на терену.

    „Однос снага је асиметричан. С једне стране је Израел, модерна држава са седам милиона становника и БДП-ом од око 360 милијарди долара, с друге, Палестинци, обездржављени још од 1948, којима се у континуитету не одузимају само национално достојанство, него и територија“, наводи Мишић.

    Суштина је, додаје он, да се Израелу увек попуштало, чак и у случају када су кршена елементарна људска права и изграђивана насеља на окупираној територији. Међутим, Палестинци мало шта могу да предузму и због својих унутрашњих подела на мирни камп који предводи председник Махмуд Абас и радикале из Појаса Газе. Ови други пак, истиче Мишић, у оружаној борби не би имали савезника, а отежавајућа околност је и то што је последњих неколико деценија Израел престао да буде главни непријатељ Арапа и већина њих се усредсредила на „иранску претњу“.

    Протести против САД и Израела у Палестини
    © REUTERS / Ali Hashisho
    Протести против САД и Израела у Палестини

    Смањење утицаја САД на Блиском истоку

    Мишић указује на још један тренд на Блиском истоку, а то је смањење утицаја САД као једине и неприкосновене силе која успева да оствари све што замисли. То показује ситуација у Сирији, која је реафирмисала улогу Русије као велике силе, али и стање у Либији где Америка није главни актер догађаја него Русија и Турска, као и јачање Ирана кроз мрежу шиитских група.

    „И на глобалном плану имамо смањивање утицаја САД, што нас све наводи на закључак да је и овом мировном плану основна функција унутрашња — да Трамп избије у први план као важан актер у спољној политици и да то буде нека врста допинга бирачима на које он рачуна“, сматра Мишић.

    Договор века инфографика
    © Sputnik
    Договор века инфографика
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога