Да ли Турска с правом тражи да буде укључена у процес приступања ЕУ по моделу за Западни Балкан и каква је геополитичка у позадини свега?
Професор др Слободан Зечевић са Института за европске студије сматра да Турска у овом случају није у праву иако је већ годинама у преговорима са ЕУ који су у потпуној блокади и то из много разлога.
Депеша из Анкаре стигла у ЕУ
„Пре свега Турска има сврху да буде део ЕУ с обзиром да је већи део њене територије у Азији, али и да је реч о исламској држави која укључује религију у државни живот“, објашњава др Зечевић.
Али он напомиње да су кршење људских права у Турској, али и турско војно присуство на Кипру која је чланица ЕУ кочнице на путу Анкаре.
„Тако да Турска апсолутно није у истом положају као Србија и Црна Гора, које су већ започеле преговоре, или Северна Македонија и Албанија, које се тек спремају за тај пут, као и Босна и Херцеговина. Што се тиче ових држава, сигурно је да ће оне у неко догледно време постати чланице ЕУ ако то буду хтеле“, каже он.
Др Зечевић сматра и да Турска није требало да започиње процес приступања Европи, напомињући да су се Жак Ширак и Велика Британија највише залагале да Турска постане део ЕУ. По мишљењу нашег саговорника, те преговоре би требало скроз прекинути и направи споразум са Турском међусобној блиској сарадњи.
Споразум, а не чланство
„То су споразуми као што имају САД и Канада или САД и Мексико, али да то не буде никада чланство у ЕУ“, закључак је др Зечевића.
Војислав Лалић, новинар и писац више књига, међу којима је и „Турска без Ататурка“, каже да су односи Брисела и Турске на великим искушењима већ годинама, а кулминацију су доживели после покушаја војног пуча у Турској, 2016. јер су у ЕУ оптужили Турску да се крупним корацима удаљава од демократских вредности и ЕУ.
„После најновијих иницијатива из ЕУ и промена руководства у Бриселу у Турској верују да ће то све коначно довести до оживљавања приступних преговора и приближавања Анкаре и Брисела,“ верује Лалић.
Наш саговорник додаје да се у Турској, после промене у Бриселу, већ данима говори о ресетовању односа између две стране, које су се буквално нашле на ивици прекида односа.
„Турска је упућена на ЕУ и стратешки и економски, а и чланица је НАТО-а. Турска је чак оптуживала функционере у Бриселу да воде антисламску политику, и да ЕУ претварају у ексклузивни хришћански клуб. Сада, међутим, очекују да међусобни преговори оживе иако до сада из Брисела није било конкретних иницијатива, осим наговештаја да ће се ти односи преиспитати“, објашњава Лалић.
Турска није што и Балкан
Према Лалићевим речима, став Турске је да је она део Европе и да је улазак у ЕУ њихов стратешки циљ, док са друге стране у ЕУ постоји бојазан да се држава која има 83 милиона становника, углавном исламске вероисповести, нађе у кругу држава које одлучују.
„Ако би Турска постала чланица ЕУ, она би била друга по броју становника Уније, одмах после Немачке. То би значило и поплаву турских радника у ЕУ, а многе државе у Европи се тога плаше. Све те државе без изузетка, укључујући Немачку и Француску, сматрају да Турска не треба да буде члан ЕУ, али да са њом треба развијати привилеговано партнерство. Дакле, блиску сарадњу, али никако да се створи ситуација да Турска одлучује о судбини Европе“, истиче Лалић.
С друге стране, Анкара не прихвата ништа мање од онога што имају друге државе, а то је пуноправно чланство у ЕУ.
Наш саговорник подсећа да је Турска пре 40 година поднела молбу да уђе у ЕУ, да би 1999. постала кандидат, а 2005. почела приступне преговоре, када и Хрватска. Хрватска је већ давно у ЕУ, а за то време Турска није отворила ниједно преговарачко поглавље.
