Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1863
    Пратите нас

    Отварањем нове „афере плагијат“ у Србији, писац, новинар и преводилац Мухарем Баздуљ показао је на примеру превода Камијеве „Куге“ да они који стичу симболички капитал на највишим моралним вредностима раде горе ствари од оних које оптужују.

    Нова „афера плагијат“ избила је кад је писац, новинар и преводилац Мухарем Баздуљ објавио текст „Винавер(и) из Клаоничке улице“ којим је доказао да је издавачка кућа Контраст објавила „најбруталније плагиране преводе“ „Куге“ Албера Камија и „Животињске фарме“ Џорџа Орвела.

    Баздуљ је наслутио да су „преводиоци“ Дејан Закић и Константин Поповић, у ствари, псеудоними и доказао да су њихови „преводилачки подухвати“ најобичније екавизирање превода капиталних дела светске књижевности југословенско-хрватских преводилаца Иве Хергешића („Куга“) и Владимира Роксандића („Животињска фарма“).

    „Афера плагијат“ без реченице: Да смо крали — крали смо

    У одговору Баздуљу, власник издавачке куће Контраст Владимир Манигода у тексту „Не тражим помиловање“ признао је грешку, извинио се јавности, али и запретио тужбама свима који убудуће буду нарушавали углед његове издавачке куће.

    Мухарем Баздуљ каже за Спутњикову „Орбиту културе“, која ће бити емитована у суботу, да „поздравља отворено признање онога што су урадили“ Манигода и његов најближи сарадник Данило Лучић.

    „С друге стране, ту постоји ипак једна врста релативизације, ето, да се то десило грешком да су то некакви чудни путеви каталогизације. Ја верујем да постоје грешке у каталогизацији, али те грешке мене не занимају. Те књиге су у имресуму потписане тим именима и ја не верујем да се то може десити случајно. Важно је да је признато да је реч о плагијату. Мислим, али и то могу на неком психолошком нивоу да разумем, да они не желе да кажу 'да смо крали – крали смо' него се понашају као да је голуб-писмоноша слетео на тастатуру и откуцао погрешно име, али опет – боље ишта него ништа“, сматра Баздуљ.

    Два-три аутогола на четири до пет страница

    Преводилац Владимир Д. Јанковић, који је такође реаговао на Баздуљев иницијални текст, каже да бисмо чак и према преступнику „који је ухваћен у преступу и признао преступ“ требало да будемо милосрдни, макар због тога што знамо да таквих преступника има још.

    Он додаје да је Манигодин текст извињења читао са саосећањем и жељом да све испадне најбоље по све.

    Преводилац Владимир Д. Јанковић
    © Sputnik / Александар Милачић
    Владимир Д. Јанковић: Кад већ признајете кривицу, не можете онда кренути са увредама на рачун онога који је указао на ваша дела и не можете да кренете из тона који почиње посипањем пепелом а завршава нечим што баш личи на претњу.
    „Међутим, имао сам снажан утисак да је он успео себи да да два-три аутогола на те четири или на тих пет куцаних страна текста. Прво ме је зачудило што је дошло до реакције, а онда сам у разговору с људима схватио да у таквој ситуацији човек ипак мора да одговори и у том смислу је то логично и легитимно, али ту морате бити језгровити. Кад већ признајете кривицу, не можете онда кренути са увредама на рачун онога који је указао на ваша дела и не можете да кренете из тона који почиње посипањем пепелом а завршавамо нечим што баш личи на претњу. То су два крупна аутогола која остављају даље мрљу, продубљују и додатно нијансирају ту мрљу“, сматра Јанковић.

    Јавашлук шокантнији од крађе

    Баздуљ истиче да га је јавашлук плагијатора шокирао више од саме намере да се текст плагира, уз објашњење да кад се нешто плагира, ако се човек потруди, то се може сакрити да не буде барем толико очигледно.

    Сличне приче слушао је и раније од људи из књижевног поља којима верује, а такви случајеви су повремено излазили у јавност.

    „Добио сам три или четири мејла, обично од наследника преводилаца који су ми поверавали своја искуства. Дакле, тога очито има. Али нисам се ја у животу одлучио да се бавим преводилачком форензиком. Ја сам ово приметио буквално из разлога што превод Хергешићев 'Куге' добро знам јер сам ту књигу много пута читао. Она ми је у рату била нека врста утехе“, каже Баздуљ.

    Плагијат превода „Животињске фарме“ открио је кад је постао свестан да се та лажна имена користе као начин да се прикрије плагијат, додаје он и наглашава да га зову људи који тврде да постоје слични плагијати и код исте издавачке кућа и још неких.

    Депримирајућа реакција правника

    Према његовим речима, указано је да постоји сличан проблем са књигом Мишела Уелбека „Могућност острва“, односно да њен превод необично подсећа на хрватско издање „Могућност отока“ и што је можда најбезобразније са неке тачке, превод чувеног Хемингвејевог романа „За ким звона звоне“ који је „очито преузет од Светозара Бркића који је чак екавски“.

    „Ту, дакле, није чак рађена ни екавизација ијекавског превода него је преузет цео текст и потписан је неко с измишљеним именом. Ако мени нешто представља неку врсту сатисфакције, ако се бавите овом врстом истраживачког новинарства у култури, онда је то да ово има неки одјек у стварности, да се нешто у крајњој линији промени. Врло је могуће да се неће променити ништа, оно што је врло индикативно је да ови који су то починили надају се да ће бура да се смири и да ће то сви да забораве, али мени се чини да је ово отворило једну тему и сама чињеница да ми разговарамо и да сам дао два или три интервјуа, показује да је јавност заинтересована“, оцењује Баздуљ.
    Преводилац  и новинар Мухарем Баздуљ
    © Sputnik / Александар Милачић
    Мухарем Баздуљ: Није важно што је преводилац мртав, мртав је и Орвел. Па што онда „Животињску фарму“ ниси украо и потписао је Дејани Закићи?

    Јанковић сматра да су реакције људи из правне струке у целој ситуацији оно што стварно депримира. По његовом мишљењу, није уопште битно обележити неког, етикетирати га и посути га катраном и перјем, већ да се створе услови да више нико то не ради. А то би могло да се уради кроз један квалитетан систем кажњавања или превенције.

    Зашто краду превод, а не Орвела?

    Кад је реч о заштити ауторских права, Баздуљ наводи пример који је „најбољи доказ како су и они у својим первертираним мозговима свесни тога“. Роксанидићев превод „Животињске фарме“ нема предговор и они су одлучили, да као предговор српског издања узму текст Кристофера Хиченса о „Животињској фарми“.

    „И знате шта онда ураде? Пошто текст Кристофера Хиченса није преведен, они га преведу, али кад узмете књигу, видите да је предговор превео Данило Лучић, а књигу Константин Поповић. Дакле, они су уредници и издавачи, то је текст од пет страна, али он свој стварни рад не жели да поклони псеудониму. Стало му је, иако је то лош превод, да свој стварни рад закити својим правим именом и то је нормално и природно, али како можеш то да учиниш овом човеку? Није важно што је он мртав, мртав је и Орвел. Па што онда књигу ниси украо и потписао је Дејани Закићи?!“, каже Баздуљ.

    Он закључује да је важно у целој причи о разоткривању преводилачких плагијата то што су актери људи који су стицали симболички капитал инсистирањем на највишим моралним вредностима, „врло често осуђујући друге људе за много мање пропусте него што је ово што они раде“.

    Иначе, у полемику се укључио и председник Удружења књижевних преводилаца Србије Душко Паунковић текстом „Административна грешка с предумишљајем“ у коме тврди да је Манигодино објашњење „у најмању руку, увредљиво“ и да је реч о „свесном и намерном присвајању интелектуалне својине“, односно „крађи књижевног превода“.

    У истом броју Политике објављен је и текст Марије Вранић Игњачевић у којем она тврди да је превод романа „Љубавник леди Четерли“ чији је аутор Светозар М. Игњачевић, два пута у последњих десет година плагиран.

    Тагови:
    преводи, књижевност, Мухарем Баздуљ, плагијат
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога