Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 586
    Пратите нас

    Филм „Пролеће на последњем језеру“ бави се прогоном југословенских дипломата које су нацисти протерали из Немачке у априлу 1941. године и задржали их у „златном кавезу“ у хотелу на Боденском језеру, а истовремено амбасадор Иво Андрић проживљава личну драму нашавши се у љубавном троуглу са својом будућом супругом.

    Телевизијски филмПролеће на последњем језеру“, по сценарију Вулета Журића у режији Филипа Чоловића премијерно ће бити приказан вечерас на Фесту.

    Филм се бави специфичним тренутком, кад су непосредно после бомбардовања Београда 1941. године све југословенске дипломате, заједно са породицама, депортоване из земаља које је окупирао Трећи рајх, а нацисти су их сместили у један хотел на обали Боденског језера.

    Међу дипломатама налазио се и Иво Андрић, амбасадор Краљевине Југославије у Немачкој, који се нашао с једне стране усред трауматичне политичке ситуације, а с друге у љубавном троуглу с Милицом Бабић, коју ће у будућности и оженити.

    Андрић на челу делегације немоћних у нацистичком „златном кавезу“

    У хотелу на Боденском језеру биле су депортоване југословенске дипломате са својим породицама почетком априла 1941. године чим је Југославија нападнута и ту су провели неких 45 дана у једној врсти златног кавеза, каже за Спутњик сценариста филма Вуле Журић.

    Прве податке о драми југословенских дипломата Журић је нашао у књизи Жанете Ђукић Перишић „Писац и прича“ посвећеној Иву Андрићу, где се у једној дужој фусноти налази прича о Андрићу „на челу те делегације немоћних и ражалованих дипломата“.

    Према њговим речима, наше дипломате су у историјском смислу имале право, по свим конвенцијама које се тичу судбине дипломата у случају рата, да изаберу где ће да оду и хтели су да оду у Швајцарску која се налазила преко пута, на другој обали Боденског језера.

    „Међутим, Немци као Немци, односно гестаповци као гестаповци, одузели су нашим дипломатама то право, рекавши да Југославија више не постоји и да они не представљају више никога. Онда су их ту испитивали, имали су неке досијее о појединим дипломатама, а једино је Иво Андрић добио повластицу, будући да је био већ увелико етаблиран писац и пријатељ неких људи који су били у врху владе Трећег Рајха, међу којима је био и Ернст Јингер, велики немачки писац, да сам оде где год хоће“, каже сценариста филма.

    Андрићева лична драма у љубавном троуглу

    Међутим, Иво Андрић је одабрао да се са дипломатама врати у Београд, као што је и 1914. после Сарајевског атентата из Кракова где је могао да остане, похитао у земљу и био ухапшен у Сплиту, додаје Журић.

    Оно што је важно и што продубљује интересовање за тај период и могућност да се о томе исприча једна филмска прича, јесте податак да је у исто време у том хотелу била и Милица Бабић-Јовановић, будућа Андрићева супруга, истиче Журић. Она је у то доба била венчана са Ненадом Јовановићем, Андрићевим аташеом за штампу из Берлина, додаје он.

    Иво Андрић са супругом Милицом Бабић-Андрић непосредно по добијању Нобелове награде за књижевност 31. октобра 1961.
    © AP Photo / UNCREDITED
    Иво Андрић са супругом Милицом Бабић-Андрић непосредно по добијању Нобелове награде за књижевност 31. октобра 1961.
    „То је прича о безуспешном настојању наших дипломата да остваре своја права и невероватно тешком бремену које се спушта на Андрићева, прво службена а потом и приватна плећа, јер се унутар његове собе која је била спојена са собом брачног пара Бабић-Јовановић одиграва та драма. С једне стране, Андрић не може ништа да учини да спаси те људе и да им обезбеди загарантовану слободу, а са друге стране одвија се његова лична драма јер се налази усред љубавног троугла“, каже Журић.

    Андрићев пи-ар

    Реч је о стварима које нису познате нашој јавности и утолико је изазовније било на тај начин, у сат и по, бавити се са једне стране пикантеријом, а са друге једним изазовом да се један део Андрићевог живота који није био досадан ни закопчан, коначно изнесе пред јавност у оваквом, филмском облику, додаје он.

    Кад је реч о Андрићевом љубавном животу, Журић сматра да је наш нобеловац имао изграђен лични пи-ар, јер је о себи створио дводимезионалну слику једног „углађеног и уштогљеног предратног господина“ којем се не може прићи ни са једне стране и завирити у његову интиму.

    Међутим, Иво Андрић био је човек од крви и меса и као такав је приказан у филму у коме „дела као што драмски јунак дела у таквим односима“, истиче сценариста филма.

    Заточеници у нацистичкој „Проклетој авлији“
    „Међутим, са друге стране, само Андрићево дело и све оно што зрачи из њега, у ствари је деловало на нас тако да је постојала нека врста, не страхопоштовања него андрићевске мере, зато што је неки стандард којим смо се водили био да покушамо да направимо неку врсту Би-би-сијевске продукционе атмосфере и да у оквиру хотела на Боденском језеру имамо нешто од те атмосфере из енглеског викторијанског доба, а са друге да имамо неке људе који су заточени у једној стилски другачије опремљеној 'Проклетој авлији' где се чак појављује и Карађоз“, каже Журић.

    Чини му се да је екипа филма успела да у трагедију стања утка и конкретне догађаје и неку врсту акције која би могла бити у најбољој традицији филмова који се тичу Народноослободилачке борбе, односно нашег односа „спрам тих безобразних Шваба које су други пут у 20. веку дошли на нашу територију“.

    Андрића у „Пролећу на последњем језеру“ тумачи Тихомир Станић, а у филму играју и Небојша Миловановић, Олга Одановић, Наташа Тапушковић, Марија Вицковић, Александар Ђурица, Јелена Ћурувија, Драган Петровић, Јован Јовановић, Борис Комненић и Бранислав Трифуновић.

    Филм „Пролеће на последњем језеру“ након премијере на Фесту, биће приказан 14. марта на првом програму РТС-а.

    Тагови:
    Нацисти, окупација, филм, Иво Андрић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога