Од када га је задесио катастрофални пожар 2004. године, у манастиру Хиландар обновљено је око 80 одсто објеката, каже директор Задужбине манастира Хиландар Миливој Ранђић.
До сада обновљени су конак Синодик, најмлађи од свих објеката који су горели, Велики конак, од кога су остали само зидови, параклис светог Николе, један од четири изгорела параклиса, улазни део са Старим конаком, а током прошле године завршени су радови на Белом конаку, каже Ранђић.
Објекти који чекају на обнову су игуменарија и дохија.
Неуклоњене последице пожара из 18. века
Поред изгорелих објеката, грађевинска екипа ради и на обнови других објеката у манастиру. Тако се обнавља најстарији објекат у манастиру – трпезарија.
„Тај део манастира био је само дотакнут пожаром, али трпезарија, игуменарија и дохија имају заједнички проблем – заједнички бедемски зид. Задњи и највећи његов део потиче из 14. века и има извесних проблема који су били врло недокучиви. Ту је узрок пожара. Потрудили смо се за ових шеснаест година да озбиљно истражимо, да бисмо на крају установили да су један од највећих изазова неуклоњене последице пожара из 18. века“, објашњава Ранђић.
Пожар из 2004. трећи је пожар који је задесио Хиландар. Прва два догодила су се у 18. веку, каже Ранђић. Пожари су чести у светогорским манастирима, каже он, а на Светој гори важи правило да лети тамо горе шуме, а зими манастири.
Три пута горео
Од три пожара који су задесили Хиландар, последњи је био најгори, каже Ранђић.
„Ово је најразорнији пожар. Оно што је важно је да није горела црква. Она никада није горела, није горела ризница, није горела манастирска библиотека, највредније што манастир има остало је сачувано. Хиландар је баштиник велике српске традиције. Он је најстарија српска установа, која у континуитету постоји од године када је основан, у коме се одржавају богослужења на српском језику од када постоји, од када се администрација води на српском језику од када постоји. По благу које чува, Хиландар је, усудио бих се да кажем, неупоредив са другима“, наглашава Ранђић.
Свете мошти нетакнуте
Обнова је, према Ранђићевим речима, трајала овако дуго јер не ради се о простим грађевинским радовима. Сав шут који је изношен из изгорелих грађевина, морала је да провери грчка археолошка служба. Приликом изношења шута, испоставило се да су свете мошти које су се налазиле у просторијама захваћеним пожаром, остале нетакнуте.
„Најстарија ствар која је изгорела и највећи губитак био је један антиминс (литургијско платно на којем су представљена страдања Христова и полагање у гроб, које се полаже на часну трапезу, у олтару Цркве) из 14. века. затим двадесетак икона из, углавном 17. и 18. века, а изгорела је и свима нама позната композиција Паје Јовановића „Крунисање цара Душана“. То је један од оригинала. Јовановић је урадио неколико слика. Једну од њих урадио је за свог пријатеља Ђорђа Роша, великог хиландарског покровитеља, који је слику завештао Хиландару“, описује Ранђић највеће губитке у пожару.
Прву фазу обнове манастира спровеле су грчке службе заштите и грчке фирме које су оне ангажовали. Та фаза трајала је две године. за то време, надлежна грчка служба.
„Имали смо и више него коректан однос у сарадњи са службом која се зове Центар за заштиту светогорског наслеђа, а мислим да је једна од специфичности тог квалитетног односа почивао на томе што тај центар није искључиво секуларна организација. У његовој управи налазе се и представници Свете горе“, каже Ранђић.
Тим из Србије изнео радове
Задужбина манастира Хиландар, основана годину дана пре избијања пожара, била је носилац посла и помогла је да се организују радови.
Друга фаза започела је 2006. Са обновом манастира.
„То су углавном радили наши радници. То је један тим, који смо се трудили да сачувамо. Последњих година имали смо мало више проблема. Познато вам је да сада не можете да нађете мајсторе ако у кући нешто желите да радите. То и ми осећамо, не можете да се такмичите са конкуренцијом из Немачке и скандинавских земаља. Успели смо да сачувамо језгро од 10 до 15 људи. За нас ради 35 до 40 људи, а ових 10 до 15 са нама су свих 16 година“, каже Ранђић.
На изгорели део манастира утрошено је до сада око 12 милиона евра, а на друге радове потрошено је између три и четири милиона. Други радови, објашњава Ранђић, односе се на обнову делова манастира који нису горели. Поред манстирске трпезарије обновљен је и најстарији објекат који постоји у манастиру, кула Светог Ђорђа.
Поред тога обновљена је инфраструктура, урађена је нова хидрантска мрежа, противпожарни резервоар, као и развод електромреже.
„Цело животно подручје манастира, од зидина до мора, у дужини од око два километра, дефинисали смо са наменама, шта ће се ту радити, па отуда и нова манастирска котларница, која није само питање комфора, већ питање противпожарне безбедности. Том котларницом, из манастира смо изместили сва ложишта“, каже Ранђић.
Ако бисмо поредили ове радове са неким претходним, од времена краља Милутина, овако велики и вишеструк подухват није предузет, закључује он.
