Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Вирус корона се шири планетом (3050)
    515911
    Пратите нас

    Заташкавање Вухан вируса је злочин века, оптужује бивши амбасадор САД у Јапану Бил Хагерти. Цена пандемије расте и неко мора да плати за незапамћену штету. Тај неко треба да буде кинеска влада, захтева у „Вашингтон посту“ Марк Тисен. Кина се отела контроли и треба је изоловати и санкционисати, узвикује коментаторка „Фокс“ телевизије Џенин Пајро.

    Ово су само неки од карактеристичних примера; антикинеска хистерија у Америци заменила је антируску хистерију, и постаје све бучнија. А предводи је сам председник САД Доналд Трамп, који је ове недеље објавио да његова влада спроводи „веома озбиљну истрагу“ начина на који је Кина реаговала на избијање епидемије. „Нанета је штета Америци, али и читавом свету“, рекао је Трамп, најављујући да ће од Кине бити захтевана „веома висока одштета“. Остаје, ваљда, још само да се прецизира њен износ...

    Међународне коалиције

    Као по команди, а можда је команде и било, америчким сумњичењима и оптужбама на рачун Кине прикључиле су се и Велика Британија и Аустралија, захтевајући од Пекинга „већу транспарентност“ и међународну истрагу порекла вируса. А лондонски „Телеграф“ чак поставља увредљиво питање „да ли ће, после вируса корона, Кина бити добродошла у цивилизовани свет“?

    Кина, међутим, није сама, ма колико то желели заговорници теорије њене одговорности за невољу која је погодила читав свет. Русија је, кроз речи њеног шефа дипломатије Сергеја Лаврова, изразила жаљење и незадовољство због тога што САД и још неколико западних земаља „упиру прстом у једну земљу“, то јест, у Кину, а у уторак је одржана и видео-конференција министара спољних послова земаља БРИКС-а на којој је договорено даље продубљивање њихове сарадње, како у борби против пандемије тако и у економској сфери.

    Заправо, указаће кинески лист „Глобал тајмс“, у хору оних који оптужују Кину налазе се само САД и њене најближе савезнице из савеза Пет очију – Велика Британија, Аустралија, Нови Зеланд и Канада.

    И управо зато, уверен је Фјодор Лукјанов, директор истраживања у Валдајском дискусионом клубу, САД „неће успети да окупе међународну коалицију која ће од Кине захтевати компензацију због пандемије“. Неки амерички партнери из НАТО-а подржавају питања која Пекингу упућује Вашингтон, међутим, напомиње овај руски аналитичар, „и те како сумњам да ће се ико придружити Сједињеним Државама у покушају да се на Кину изврши материјални притисак кроз различите видове санкција. Европске државе плаше се Кине, и желеле би да се дистанцирају од кинеско-америчког сукоба како не би постале жртве ове конфронтације“.

    Скретање пажње са сопственог неуспеха

    Зашто Америка, усред епидемије која је у тој земљи већ однела преко 60 хиљада живота, толико инсистира на оптужбама на рачун Кине? Да ли ће САД око себе успети да окупе и ширу антикинеску коалицију, или ће у томе доживети неуспех па ће, како наводи „Њујорк тајмс“, Кина „направити генерацијски напредак своје глобалне позиције на штету Вашингтона“? Најзад, да ли је „Вухан вирус“ уопште настао у Вухану, или је тамо донет однекуд са стране, као што, цитирајући генетска испитивања вируса, доказује амбасадор Кине у Русији Жанг Ханхуи?

    Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић и новинар Бранко Жујовић.

    „Ситуација у којој се налазимо захтева глобалну сарадњу – а не конфронтацију јер се тиме ширење болести засигурно не може зауставити – и природно би било да у томе водећу улогу имају водеће светске силе“, коментарише Живадин Јовановић. „Вашингтон се, ипак, определио за погрешан приступ, покушавајући да оптуживањем Кине скрене пажњу са сопствених проблема – од неславне прве позиције у свету по броју заражених и преминулих до пораста броја незапослених на преко 25 милиона људи.“

    Политички мотиви

    „Глобал тајмс“ указује на политичке мотиве иза америчких напада на Кину. С једне стране, како се наводи, то су унутрашњи политички мотиви у виду „ургентне потребе републиканаца да окриве Кину за сопствене неуспехе“ уочи председничких избора; а поврх тога стоје и спољнополитички мотиви јер „САД сматрају Кину за свог стратешког супарника“ – о томе постоји „двопартијски консензус“ – при чему „способност Кине да обузда кризу и унапреди своје капацитете индустријске производње повећавају осећај кризе међу америчким елитама“.

    „Америка је, као и Европа, изгубила драгоцено време да се припреми за долазак епидемије, потцењујући опасност која јој прети и настојећи да стекне геополитичку предност у односу на Кину у време када је у овој земљи било најкритичније“, оцењује Бранко Жујовић, и указује да „захтев за одштетом који најављује Трамп неодољиво подсећа на начин на који су западне земље у 19. веку разориле Кину; очигледно је да се у том погледу до данас ништа није променило. Ипак, мислим да Америка неће успети да окупи око себе довољан број земаља које би подржале овакав захтев.“
    Изостанак европске подршке

    Нарочиту пажњу с тим у вези привлачи упадљив изостанак озбиљне европске подршке америчким захтевима према Кини.

    Такву подршку, уверен је Живадин Јовановић, не треба ни очекивати, не само због односа европских земаља с Кином већ и зато што је „Трампова администрација до сада већ у великој мери закомпликовала и ослабила трансатлантску осовину, тако да, изузев Велике Британије, нема иоле озбиљније европске државе која би сада стала иза захтева САД. То се видело и на недавном састанку Г7, која није успела да усвоји заједничко саопштење зато што европске чланице ове групе нису прихватиле амерички захтев да се Ковид-19 назове кинеским вирусом.“

    Слепа улица

    У сваком случају, у светлу овог рата речима даља перспектива односа Вашингтона и Пекинга чини се и још неизвеснијом него што је била пре избијања пандемије; прогнозе су у међувремену постале до те мере песимистичке да, примера ради, Стивен Роуч, професор са Јејла и некадашњи главни економиста банке „Морган Стенли“, већ пише о „крају америчко-кинеских односа“ и наводи да су две земље „заробљене у игри оптуживања из које нема лаког излаза“.

    „Економије двеју земаља толико су испреплетене и међусобно условљене да је у овом тренутку тешко замислити потпуни крах њихових односа, који би и читав свет одвео у сасвим нежељеном правцу,“ указује Бранко Жујовић. „С друге стране, јасно је и да Трамп неће одустати од своје политике тврдог приступа према Кини, међутим, јасно је и да ће, дугорочно, Кина наставити да преузима примат у свету, и кључно је питање како ће САД поднети ту смену на светском врху.“

    „Глобал тајмс“, у уредничком коментару, наводи: „Наш вековни сан је да Кина постане сила због које ће САД осећати нелагоду. Није у интересу кинеског народа да жали за добрим старим временима из осамдесетих година прошлог века, када је западни свет гурао Кину против Совјетског Савеза... Запад има већу способност обликовања јавног мњења, и та ситуација не може одмах да се промени. Али континуирани развој Кине на послетку ће преобликовати матрицу светског јавног мњења. Време је на нашој страни.“

    „Политика конфронтације с Кином нема добре изгледе. То представља слепу улицу,“ уверен је Живадин Јовановић, и објашњава: „Једна од последица овакве политике биће и даље зближавање Русије и Кине и координација њихових стратешких активности. А Сједињене Државе немају капацитета за конфронтацију на тако широком фронту, поготово што треба очекивати да ће оваква ситуација и Европу још више удаљити од Америке. И зато би за све, почев од саме Америке, било понајбоље да се, уместо на сучељавање, сконцентришу на сарадњу и дијалог. И то што пре, да се не дође до тачке иза које нема повратка.“

     

    Прочитајте још:

    Тема:
    Вирус корона се шири планетом (3050)
    Тагови:
    корона, Сад, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога