Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише ,
    4360
    Пратите нас

    Уколико би се доследно спровела цензура под диктатом политичке коректности, која је довела до уклањања филма „Прохујало са вихором“ са платформе ХБО макс, били бисмо ускраћени за „Илијаду“, „Одисеју“ и велики број Шекспирових дела, могли бисмо заборавити и на трећину холивудских остварења, док вестерн као филмски жанр не би ни постојао.

    Одлука ХБО макса да привремено повуче филмски класик „Прохујало с вихором“ са своје стриминг платформе, у светлу антирасних протеста који су се разбуктали широм Америке, покреће питање да ли је политичка коректност оквир у којем треба да разумемо књижевна, филмска и друга уметничка дела.

    Филмски критичар Мирољуб Стојановић каже за „Орбиту културе“ да је шокиран уклањањем „Прохујало са вихором“ са ХБО макс платформе.

    „Мислим да ревизија целокупног културног наслеђа мора да се избегне по сваку цену. Нисам једини који стоји на становишту да ће политичка коректност у догледнo време значити потпуни колапс уметности, јер то је потпуно спутавање креативности и уметничких слобода“, оцењује Стојановић.

    Терор политичке коректности збрисаће „Илијаду“, „Одисеју“ и трећину Холивуда

    Без обзира на оправдану панику насталу због текуће антирасистичке ситуације у Америци, уклањање уметничких дела не води никуда и, како истиче Стојановић, „увлачи уметност у политичко арбитрирање које је не само сувишно, него и ретардирано“.

    Поставља се питање која је крајња инстанца таквог расуђивања и хоћемо ли једног дана уклањати „Илијаду“ и „Одисеју“ јер у Хомеровим еповима „није било небелачких ликова“, пита се наш саговорник.

    Уколико би се овакав терор политичке коректности спровео до краја, са лица земље била би збрисана трећина холивудског наслеђа, оцењује Стојановић и додаје да вестерн као најаутентичнији амерички жанр не би постојао, или би био толико на мети политичке коректности да више не би имао смисла.

    „Ово што се дешава са 'Прохујало са вихором' враћа нас на једну врло болну тему: да можемо, из страха да нас не означе некаквим тлачитељима свих других култура, са својих полица слистити милионе књига и филмова зато што ћемо у њима тражити назнаке нечега што у њима није постојало, нити постоји. Мислим да је ово ћорсокак и пример транспарентне глупости“, наглашава Стојановић.

    Идеолошки земљотрес и комерцијални митови

    Професорка англистике на Универзитету у Новом Саду Владислава Гордић Петковић подсећа на историјски контекст у којем су и роман и филм настали. Роман „Прохујало с вихором“ објављен је 1936, док је филм снимљен три године касније, а то је било време кад се Америка опорављала од слома берзе из октобра 1929.

    „Чињеница је да и данас живимо у слому једног света, или макар у свету пораза једне идеје о свету. Тај пораз можемо везати за епидемију короне као повод да пропадне све што је било ломно и склоно паду, али не можемо се отети утиску да идеја реактуелизације контроверзности једног филма као што је 'Прохујало са вихором' иде у логичкој конзистентности са сличним књижевним и културним митовима који су настали у америчкој историји“, сматра Владислава Гордић Петковић.
    Холивуд
    © Flickr / Tom Benson
    Уколико би се терор политичке коректности спровео до краја, са лица земље била би збрисана трећина холивудског наслеђа.

    Први комерцијални мит и „идеолошки земљотрес“ у САД настаје са романом „Чича Томина колиба“, објављеним половином 19. века, следећи такав потрес долази с романом и филмом „Прохујало с вихором“, а трећи идеолошко-комерцијални земљотрес за америчку књижевност дошао је почетком седамдесетих година романом „Страх од летења“ Ерике Џонг, подсећа саговорница Спутњика.

    „Занимљиво је да сва три романа припадају комерцијалним и културним феноменима који су изазвали велики психолошки потрес у америчкој културној јавности. У овом тренутку, кад се реактуализује прича о порукама филма и књиге 'Прохујало са вихором' заправо се покушава створити нова атмосфера превратништва, било да је она везана за пропитивање демократских слобода или за  некакве тектонске промене у визури и укусу публике којима ћемо тек сведочити. Ово је само један почетак“, сматра Владислава Гордић Петковић.

    „Хаклбери Фин“ – омиљено штиво цензора

    Према речима професорке Београдског универзитета Радојке Вукчевић, цензура у америчкој култури није ништа ново, а што је најинтересантније, највише забрањивана књига свих времена у Америци јесу „Авантуре Хаклбери Фина“ Марка Твена.

    Кад је реч о забранама уметничких дела у САД, чешће су цензори биле локалне заједнице него националне институције. Професорка Вукчевић објашњава да се књиге забрањују ако они који играју улогу цензора у било ком сегменту, политичком, религиозном, сексуалном или социјалном, пронађу основ за вређање америчког идентитета и америчког читаоца.

    Радојка Вукчевић наводи листу „Забрањене књиге које су дефинисале Америку“ коју је пре неколико година објавила Конгресна библиотека. На њој су се нашли бројни класици америчке књижевности.

    На тој листи, поред "Авантура Хаклбери Фина" и романа "Прохујало с вихором" висококотирани су и „Вољена“ нобеловке Тони Морисон, „Сахраните ми срце крај рањеног коња“ Ди Брауна, „Зов дивљине“ Џека Лондона, Селинџеров „Ловац у житу“, „Фаренхајт 451“ Реја Бредберија, „За ким звона звоне“ нобеловца Ернеста Хемингвеја, „Хладнокрвно убиство“ Трумана Капотија, Мелвилов „Моби Дик“...

    И Шекспир је „сумњиво лице“

    После буке коју је изазвала најава цензуре филма „Прохујало са вихором“, компанија ХБО најавила је да намерава да тај холивудски класик пропрати неком врстом дискусије или разматрања историјских околности. То је, према мишљењу Владиславе Гордић Петковић, једна врста комерцијалне потребе да се потенцијални политички проблем превазиђе тако што ће се инсистирати на некој врсти педагошке интервенције над публиком.

    „Противник сам било каквих педагошких интервенција над публиком зато што су и читаоци и гледаоци увек свесни да је свет који им се приказује замишљени свет, да је то некаква прича и заплет који се конструише пред њиховим очима. Међутим, с друге стране, кад се затекнемо у једном врло тешком, проблематичном и опасном окружењу историјских околности, онда свакако све врсте чак и поетичких сукоба добијају нежељене политичке димензије“, сматра наша саговорница.

    Она додадје да, ако бисмо били ситничави, исту врсту опрезности морали бисмо да показујемо и према неким Шекспировим делима која описују примере макијавелизма, али се нада да никоме неће пасти на памет да пре приказивања Шекспирових дела уводи неку врсту фусноте „која ће Шекспировог читаоца или гледаоца третирати као потпуно необавештеног дилетанта и као некога ко ништа не зна о ономе делу коме приступа“.

    „Ја сам увек за то да поштујемо публику“, закључује Владислава Гордић Петковић.

    Радојка Вукчевић истиче да без обзира колико јака била, цензура је ипак јалова. А ту је и један парадокс - управо цензура помаже уметницима да извуку још већу креативност, зато што знају да ће бити забрањени!

    Тагови:
    политичка коректност, цензура
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога