Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 1655
    Пратите нас

    Мајк Помпео, амерички државни секретар, пажљиво је одабрао речи које је у четвртак, уз пуно симболике, изговорио у председничкој библиотеци Ричарда Никсона у Калифорнији. Кина је постала „Франкенштајн“, рекао је, и њу зато „не можемо да третирамо као нормалну земљу... Опасност је јасна. Слободни свет мора да узврати“.

    Кина је, објаснио је први човек америчке дипломатије, крива за све — од пандемије ковида 19, преко „репресије у Хонгконгу и Синкјангу“, до губитака радних места у Америци. Али и због јачања сопствене војске која, каже Помпео, „постаје све јача и јача и све више претећа“, јер то и „није нормална војска“ која „служи заштити кинеског народа, већ јој је циљ ширење кинеског царства“.

    Америчко или кинеско столеће

    Све у свему, поручио је ратоборни Помпео, „ако желимо да имамо слободан 21. век, а не кинеско столеће о коме сањари Си Ђинпинг, стара парадигма слепе сарадње с Кином једноставно не може да се настави... Слободни свет мора да тријумфује над овом новом тиранијом“.

    Кина је „централна претња нашег времена“, поручио је Помпео и неколико дана раније из Лондона, у коме се с премијером Велике Британије Борисом Џонсоном и његовим сарадницима састао у настојању да окупи тај слободни свет својих вазала, који ће верно пратити америчке уместо сопствених интереса.

    Све ове Помпеове речи пропраћене су и конкретним акцијама које, практично из дана у дан, додатно компликују односе међу двема највећим светским економијама и сталним чланицама Савета безбедности. Америчка морнарица демонстративно упловљава у Јужно кинеско море, Помпеов Стејт департмент налаже затварање кинеског конзулата у Хјустону, забрањује се пословање кинеске телекомуникационе компаније „Хуавеј“, уводе се санкције кинеским званичницима...

    Претња свету

    Помпеу одговара кинеско Министарство спољних послова, затварајући генерални конзулат САД у граду Ченгду, уз оцену да је покушај Америке да „покрене нови крсташки рат против Кине у глобализованом свету узалудан као и покушај мрава да протресе дрво“. Кина је, указује се, „постала друга светска економија без рата, колонијализма или ропства“, док САД, „за својих нешто више од 240 година историје, само 16 година нису провеле у рату... И ко је онда права претња свету“?

    Какав год био одговор на ово питање — а из наше перспективе он је поприлично очигледан — очигледно је и да овакав однос Америке и Кине, све заоштренији, остатку света не може да донесе ништа добро, а поготово не мир, стабилност и неометану сарадњу.

    Ко је за то крив? Шта хоће Америка, а шта Кина? И могу ли уопште себи да приуште даље погоршање односа, или су им пак односи толико испреплетени да би њихов прекид био прескуп?

    Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић и Зоран Ђорђевић, некадашњи дописник наших медија из Кине и економски саветник у амбасади Србије у Пекингу.

    „Са становишта Запада и неолибералног капитализма, Кина заиста представља највећу претњу, те зато и имамо атмосферу каква приличи Хладном рату“, каже Борислав Коркоделовић и скреће пажњу да „истраживања јавног мњења показују да велики део америчког друштва — око 66 одсто Американаца — има негативно мишљење о Кинезима и то је оно што ме забрињава, јер превазилази тамошње партијске поделе; истоветне ставове о Кини изражавају оба председничка кандидата, и Доналд Трамп и Џо Бајден“.

    Паника вашингтонске елите

    Отуда и не чуди што, како наводи Зоран Ђорђевић, „кинески аналитичари изражавају став да се, без обзира на то која партија после новембарских избора преузме власт у Америци, став Вашингтона неће променити“.

    А слично је тумачење и кинеског листа „Глобал тајмса“, који у редакцијском коментару под насловом „Зашто су се САД нагло окренуле против Кине“ пише да је „успон Кине постепено досегао критичну тачке стратешке толеранције САД... Америка се никад није сусрела са земљом попут Кине — огромном земљом убрзаног развоја и неограничених потенцијала. Вашингтонске политичке елите су у паници“.

    Кинески контранапад

    „Суочени с америчком свирепошћу, треба ли да покушамо да је умиримо, или треба да предузмемо контранапад? Ово је питање које морамо да размотримо,“ наводи кинески лист.

    Кина не бежи од оштрог одговора, закључак је који се може извући из одговора ове земље на америчку одлуку о затварању кинеског конзулата у Хјустону.

    „Било је речи“, указује Зоран Ђорђевић, „да ће, као одговор, бити затворен амерички конзулат у Вухану, који је ионако празан још од избијања пандемије ковида 19. Међутим, очигледно је изабрано да се одговори на оштрији начин уместо једног симболичког геста, те је стога и наложено затварање конзулата у граду Ченгду у покрајини Сечуан, који је од изузетног значаја за интересе америчке индустрије у том делу Кине“.

    Без обзира на то, оцењује Борислав Коркоделовић, „Кинези су за сада доста суздржани и иако не избегавају да одговоре на америчке провокације, не желе отворену конфронтацију. Упркос свему, они и даље остављају одшкринута врата за сарадњу и мирољубиве односе, јер јој је управо то потребно за даљи развој“.

    Наиме, објашњава Коркоделовић, „Кину и њено руководство и сукоби одвлаче од главних циљева, а то су елиминисање сиромаштва до краја ове године и достизање статуса умерено развијене државе 2021, а до 2049. и развијене државе у сваком погледу. Кини је зато и те како потребно наредних 20 до 30 година мира и она никако не жели да буде узрочник било каквих сукоба“.

    „Кина не жели ескалацију сукоба и позива Америку да се њихови односи врате у нормалне токове уместо да се даље заоштравају... Фокусирана на сопствени развој, Кина нема ни времена ни жеље ни потребе да се бави покушајем успостављања глобалне хегемоније своје ’марксистичко-лењинистичке идеологије‘, као што је оптужује Мајк Помпео“, коментарише Зоран Ђорђевић.

    Па ипак, „у Америци сазрева уверење да мора да реагује и да сузбије Кину док није касно, ако за то већ није прекасно. И зато ће“, предвиђа Борислав Коркоделовић, „даље кресање веза између САД и западног света с једне стране, и Кине с друге, бити настављено у покушају обуздавања кинеског напретка и окруживања Кине. А то је својеврсни наставак стратегије ’скока у Азију‘, која је формулисана када је Хилари Клинтон била на челу Стејт департмента“.

    Превисока цена развода

    Велико је питање, међутим, може ли Запад да приушти и потпуни прекид веза с Кином, на шта поред осталих указује и Керолин Ферберн, генерална директорка Конфедерације британске индустрије (ЦБИ), која у ауторском тексту у „Фајненшел тајмсу“ пише да „Уједињено Краљевство не може да приушти да се самоизолује од Кине“ која је „најснажнији мотор глобалног раста“ и указује да ће „наши глобални такмаци искористити прилике у Кини ако Уједињено Краљевство то не учини“.

    Штавише, магазин „Вајерд“ у једном недавном тексту наводи и да су за евентуално „премештање ланаца производње (пресељавање фабрика из Кине) потребне хиљаде милијарди долара — новац који владе и компаније немају“ и, да би то потврдио, указује на недавну студију „Мекинзи глобалног института“, по којој је „Кина постала још централнија за скоро сваку индустријску грану у последњих пет година“.

    „Све су ово разлози због којих је тешко замислити да би могло да дође до коначног разлаза и драстичног сечења веза између Кине и Запада“, констатује Зоран Ђорђевић и закључује: „Иако сви инциденти које видимо у последње време заиста указују на жељу за даљом ескалацијом напетости, тешко да ће Мајк Помпео успети у својој намери да створи некакав чвршћи савез против Кине, управо из тог простог разлога што и Британци, и Французи, Немци... имају и те какве користи од сарадње с Кином, која уз то има изузетно развијене како економске, тако и политичке и војне односе са Русијом, па је било каква помисао на изолацију Кине унапред осуђена на неуспех.“
    Тагови:
    сукоб, САД, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога