Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 223
    Пратите нас

    Велики број политичких идеологија карактеристика је Латинске Америке без преседана било где у свету. Практично сваки лидер у свакој земљи покушао је да заснује посебну идеологију, али им је једно заједничко — сваки од њих је господар живота и смрти.

    Неке од тих идеологија преживеле су до данашњих дана и имају велики број присталица, док су друге нестале заједно са својим оснивачима. Све у свему, двадесет држава, двадесет идеологија — тако би се у најкраћем могао описати политички пејзаж данашње Латинске Америке. Специфична политичка култура која негује култ вође (каудиља), посебан спој национализма и идеја увезених из Европе и Северне Америке, константно ометане тежње ка социјалној правди, учинили су од Латинске Америке посебно погодно тло за развој различитих политичких идеологија, објашњава хиспаниста Рајко Петровић, аутор студије „Политичке идеологије у Латинској Америци“.

    Вођа — господар живота и смрти

    Ниједан други регион у свету није изнедрио толико јаких политичких фигура, од којих је сваки оставио јак траг у земљама у којима је био на власти, као што је Латинска Америка. Тако су и идеолошки правци називани њиховим именима, објашњава Петровић.

    По Хуану Перону, председнику Аргентине, назван је перонизам, који је обележио добар део аргентинске историје у другој половини ХХ века и још увек има велики број присталица; у Венецуели је посебан идеолошки правац развио Уго Чавез, у Боливији Ево Моралес. Мексико је изнедрио неколико јаких председника који су развијали сопствене идеологије. И садашњи председник Мексика Лопез Обрадор развија посебан идеолошки правац.

    Посебне идеологије покушали су да заснују и десничарски диктатори попут чилеанског — Аугуста Пиночеа или његовог парагвајског колеге Алфреда Стерснера.

    Разлог томе, према Петровићевим речима, јесте тај што је латиноамеричка политика у доброј мери персонализована, из чега произилази специфичан култ вође — каудиљизам (од шпанске речи „каудиљо“ — вођа).

    „У већини случајева, без обзира да ли је реч о некоме ко је власт преузео мирно или војним пучем, без обзира да ли долази са левог или десног идеолошког спектра, временом намеће себе као доминантну фигуру, узима сву моћ у своје руке и постаје господар живота и смрти“, каже он.

    Поднебље Латинске Америке, додаје, погодно је за развој култа „јаког лидера који ће узети ствари у своје руке, који ће заштити отаџбину, који ће бити на бранику нације…“.

    Фидел — оснивач најпопуларније латиноамеричке идеологије

    Најпопуларнији латиноамерички идеолошки правац сасвим сигурно је кубанска варијанта марксизма, коју је обликовао кубански лидер Фидел Кастро.

    „Нема сумње да је Фидел Кастро најпопуларнија политичка фигура у историји Латинске Америке, тако да не чуди да је та политичка идеологија најпопуларнија. Она је настала у специфичном контексту потребе кубанског друштва да стекне пуну економску, социјалну и сваку другу независност од утицаја САД и у контексту снажне поларизације између Источног и Западног блока током Хладног рата“, каже Петровић.

    Јединствени спој национализма и увезених идеја

    Још један разлог за развој великог броја идеологија на тлу Латинске Америке Петровић види у специфичном споју национализма и идеја насталих на европском континенту.

    Кубански лидер Фидел Кастро
    © AFP 2020 / RAFAEL PEREZ
    Најпопуларнија политичка фигура у историји Латинске Америке: Фидел Кастро

    Тако се у Латинској Америци догађало да сарађују социјалисти и нацисти, да се поједини лидери подједнако диве Стаљину, Хитлеру и неком европском либералном лидеру, да, као што је случај са Хуаном Пероном у Аргентини, примењују фашистичке идеје.

    „У Латинској Америци је на један чудан начин дошло до споја између национализма, односно борбе за националну еманципацију, за идентитет и комунистичких или, у најблажем случају, социјалистичких идеја, што у другим земљама често није случај, јер национализам је, што се може видети на примеру европског континента, често супротстављен социјалистичким идејама“, објашњава Петровић.

    Пример Хуана Перона пак говори о спајању социјалистичких и фашистичких идеја. Перон, најзначајнији лидер у аргентинској историји, у два наврата владао је овом земљом (1946-1952. године и 1973-1974. године), као војни аташе у Риму двадесетих година, упознао је италијанског фашистичког вођу Бенита Мусолинија и постао одушевљени присталица фашизма.

    „Свидела му се његова идеологија и Мусолини као личност. Био је толико одушевљен да је касније, као председник Аргентине, имплементирао једну врсту економског и социјалног корпоративизма, што је дало и неке позитивне резултате“, каже Петровић.

    Ипак, перонизам је као идеологија еволуирао и данас такође има велики број присталица. Тренутни председник Аргентине Алберто Мартинез долази из перонистичких редова. Перонизам је годинама постао идеологија која спаја аргентински национализам и социјалну правду.

    Хуан Перон, аргентински вођа
    Хуан Перон

    Спајање, са европског становишта, идеолошких противречности, према Петровићевом мишљењу, има корен и у латиноамеричкој историји. Овај континент, ослободивши се колонијалне власти, остао је дезоријентисан, о чему најбоље сведоче речи Симона Боливара, једног од најзначајнијих бораца за слободу Латинске Америке: „Добили смо независност, али смо изгубили све остало.“

    „Они су се нашли у ситуацији да су имали своје државе, али нису знали како и куда даље кренути“, каже Петровић.

    Социјална правда — жеља свих Латиноамериканаца

    Идеологије које су изградили Пиноче и Стреснер припадају прошлости, док су перонизам у Аргентини, чавизам у Венецуели, сандинизам у Никарагви и кубански модел социјализма још увек живи, а преживели су јер за њих, према Петровићевом мишљењу, у Латинској Америци постоји плодно тло.

    Те идеологије залажу се за социјалну правду, што је кључна жеља свих Латиноамериканаца.

    „Са друге стране, плашим се да ће у некој новој расподели геополитичких удела, којој, чини ми се, присуствујемо ових година, САД полако да се повлаче на тај део хемисфере, у своје ’унутрашње двориште‘ и да ће покушавати да врше далеко већи притисак како би латиноамеричке земље експлоатисали у економском и сваком другом смислу, што ће ићи у прилог јачању десничарских формација, које су проамерички оријентисане“, закључује Петровић.

    Ипак, активности САД увек су рађале левичарски бунт, што наш саговорник илуструје примером Никарагве, где се након петнаестак година власти проамеричких политичких елита сандинизам на челу са Данијелом Ортегом вратио на политичку сцену.

    Тагови:
    Рајко Петровић, идеологија, Латинска Америка
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога