Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2674
    Пратите нас

    Експлозија амонијум-нитрата у бејрутској луци 4. августа и посета француског председника Емануела Макрона Либану два дана потом, узроковале су један сасвим необичан чин. Око 50.000 грађана Либана потписало је петицију којом траже да Француска преузме контролу над њиховом земљом.

    Да је француски председник свестан утицаја који његова земља има на Либан, показује начин, сасвим деголовски, како је прошао бејрутским улицама. Сигуран у себе и подршку грађана, као генерал Де Гол када је 1944. шетао тек ослобођеним париским улицама, обећао је помоћ овој блискоисточној земљи.

    То обећање је почео одмах и да реализује, организујући донаторску конференцију на којој је сакупљено 298 милиона долара. Ипак, ова помоћ, изгледа, неће бити безусловна — условљена је реформама које траже демонстранти на улицама. Тражи се међународни надзор над истрагом о узроцима експлозије и коришћењем финансијске помоћи.

    Колонијална носталгија француског председника

    Експлозија амонијум-нитрата у Бејруту била је пар екселанс повод за француског председника да лично демонстрира решеност своје земље да обнови утицај на Блиском истоку, каже некадашњи шеф југословенске дипломатије Владислав Јовановић и додаје да је његов ангажман на прикупљању помоћи за похвалу.

    Међутим, услови који се постављају, политичке промене у Либану, међународни надзор над истрагом о узроцима несреће и коришћењем финансијске помоћи указују на још нешто.

    „Ту се осећају примесе колонијалне носталгије. Понуда Француске да помогне је, као што сам рекао, за похвалу, али постављање услова помало мирише на колонијалну амбицију коју је Француска морала да одложи у историју. Међутим, носталгија за том прошлошћу не престаје да се појављује негде у тињајућим деловима француске свести“, каже Јовановић.

    Захваљујући бејрутској експлозији, Блиски исток изнова улази у активну међународну политику, док ће се, истовремено, боље видети сви страни фактори који имају наглашени интерес да у том региону покажу своје присуство.

    Биће интересантно како ће на француско присуство у Либану гледати Турска или Вашингтон, који се, према Јовановићевим речима, постепено повлачи из региона, али неће дозволити да у празан простор који за собом оставља ускочи неко кога неће моћи да контролише.

    „Француска се овога пута појављује као иницијатор, као велика сила која има интерес да, ако је могуће, у целом распореду утицаја скине и кајмак са млека. То је више очекивање него могућност, али није искључено, јер друге велике силе вероватно неће бити до те мере политички и економски ангажоване, као што Француска показује жељу за тим“, сматра Јовановић.

    Хезболах још увек ћути

    Оно што може да изазове отпоре како у самом Либану, тако и у околним земљама, јесте француско инсистирање на политичким променама и у том смислу биће занимљиво видети реакцију Хезболаха, шиитске политичке снаге у Либану која је под утицајем Ирана, а ту су још и Русија и Саудијска Арабија.

    „За Русију није проблем, јер њој не смета јачање француског утицаја у Ирану, али Саудијска Арабија која има интересе у свакој земљи региона, подешаваће своју политику према политици Ирана. Ако се Иран буде одупирао утицају Француске, онда ће Саудијска Арабија у перспективи постати нека врста француског савезника“, наглашава наш саговорник.

    Преко своје улоге коју је имала између два светска рата, када је од Друштва народа, претече Уједињених нација, добила старатељство над Сиријом и Либаном, Француска је увек била заинтересована за ситуацију на Блиском истоку и увек је гајила, како Јовановић каже, специфичан интерес у том региону.

    У том кључу требало би посматрати и петицију коју је потписало око 50.000 Либанаца, којом се захтева да Француска поново преузме контролу над Либаном.

    „То су остаци носталгије за оним временима када је грађански слој у Либану, због присуства Француске, имао својеврсни културни процват. Веома јак утицај француске културе и сада постоји. Француска је остала у доброј успомени, јер она је тамо била старатељ, није била колонијална сила у огољеном смислу те речи. Као таква, била је доносилац културних и других утицаја“, објашњава Јовановић.

    Јаке везе Француске и Либана

    Иако 50.000 људи не значи пуно према око четири милиона људи, колико Либан има становника, ова петиција има симболичко значење. Она је, каже Јовановић, исказник елитног слоја либанских становника, одгајаног на традицијама француске културе.

    „Као такав може да служи као база за повратак и јачање француског утицаја, пре свега на културном, али и на политичком и економском плану. Колико је све то реално, видећемо, јер много тога не зависи само од Француске и Либана, него и од других сила“, закључује Јовановић.

    Француска је од Друштва народа, претече Уједињених нација, мандат за управу над Либаном и Сиријом формално добила 1923. године — неформално, француске трупе на тим територијама присутне су неколико година раније, од распада Османске империје у Првом светском рату.

    Француска управа трајала је до Другог светског рата; независност Либана и Сирије призната је 1943. и од тада, па све до избијања петнаестогодишњег грађанског рата 1975, Либан је напредовао, и економски и културно — био је познат као „Швајцарска Блиског истока“.

    Међутим, од када је грађански рат 1990. окончан, Либан не излази из врзиног кола криза, међу којима је експлозија у бејрутској луци само трешња на торти.

    Сталне тензије са Израелом, које с времена на време прелазе у отворени рат, корупционашке афере, бизарни скандали попут онога када је премијер финансирао скупе прохтеве своје љубавнице државним парама, немогућност успоставе ефикасне владе због компликованог политичког система, у коме свака од многобројних конфесија мора да има свог представника, само су неки од проблема који муче ову земљу.

    Уз то, економска криза се не зауставља, док су разлике између богате мањине и сиромашне већине све израженије. У то, готово неразмрсиво клупко, укључио се и Емануел Макрон са надом да може да га размрси.

    Експлозија око 2.700 тона амонијум-нитрата у бејрутској луци 4. августа разорила је добар део либанске престонице, усмртивши 158, а повредивши око 6.000 људи. Штета се процењује на између пет и петнаест милијарди долара.

    Два дана потом, истовремено када је и Макрон посетио Бејрут, избиле су насилне демонстрације на којима су грађани захтевали реформе. Епилог је оставка либанске владе.

    Тагови:
    донаторска конференција, Бејрут, експлозија, Либан
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога