Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    21033
    Пратите нас

    Са просечним годишњим родом шљиве од 450.000 тона у протеклих 10 година, Србија је међу пет највећих произвођача у свету, али је њено учешће у светском извозу тек један одсто. Без значајнијих промена у приступу производњи, али и маркетингу, тешко да ће у оштрој конкуренцији она стићи на захтевна тржишта, какво је и оно у Дубаију.

    То је за Спутњик изјавио секретар Удружења за биљну производњу у Привредној комори Србије (ПКС) Александар Богуновић.
    Руководилац Канцеларије ПКС у Дубаију Марко Селаковић најавио је ових дана могућност већег извоза пољопривредних производа, посебно шљиве, на тржиште Уједињених Арапских Емирата. До сада је заступљеност српских прехрамбених производа била скромна. Захваљујући представљању на највећем светском сајму хране, пића и угоститељства „Гулфуд“ у Дубаију, пре две године, склопљени су послови вредни два милиона евра и до сада смо тамо пласирали јабуке и смрзнуто јагодичасто и бобичасто веће.

    Може ли српска шљива на тржиште Дубаија

    Селаковић каже да су дистрибутери и трговински ланци били задовољни досадашњим квалитетом српског воћа и да би проходност могла да има свежа и сушена шљива, али...
    Тржиште УАЕ 80 одсто прехрамбених производа увози, а висок стандард становништва подразумева висок квалитет производа из целог света који су доступни тамошњим потрошачима.
    То што је, упркос временским неприликама, овогодишњи род шљиве сасвим солидан, по оцени Богуновића, далеко је од довољног да би се традиционални српски производ нашао на тржишту Блиског истока.

    Шљиве
    © CC0 / pixabay
    Род шљиве је ове године сасвим солидан, али само то није довољно да она заврши на тржишту Дубаија које не трпи компромисе у погледу квалитета, начина паковања и дизајна, рокова, количина.

    Ако желимо да освојимо тржиште које не трпи компромисе у погледу квалитета, дизајна паковања, рокова, количина, прво морамо да брендирамо српске шљиве, напомиње Селаковић.
    На то указује и Богуновић.

    „Дубаи је тржиште са веома високим захтевима у смислу и квалитета и то је јако тржиште на које излази доста оних који покушавају да се на њему позиционирају. Свакако, ако се све како треба одради и упакује по доброј цени и изрекламира добро, то може да прође. Нисмо до сада имали успеха на том тржишту што се тиче шљиве, па генерално ни код других производа. Обично постоји велико интересовање, а на крају остане питање колико ће се реализовати“, каже он за Спутњик.

    И до сада је после наших учешћа на „Гулфуду“ било пуно упита за различите производе и на крају се на томе и завршавало, ретко је долазило до финализације и до склапања посла, напомиње наш саговорник.

    Зашто је просечан принос слаб

    Према анализи коју је урадила ПКС, производња шљиве у Србији се у последњих 10 година креће на просечном нивоу од око 450.000 тона годишње, а осцилације у највећој мери зависе од агрометеоролошких услова. Узлазни тренд ипак постоји и прошле године је произведено непуних 560.000 тона и први пут је пребачена количина од пола милиона тона.
    Шљива се, каже, Богуновић, гаји на близу 72.000 хектара.
    „Ми у ствари имамо највеће површине под шљивом — 71.000 хектара, чак су и порасле ове године у односу на претходну годину. Али нама је проблем што трећину шљиве отприлике чини пожегача која је фантастична, има сјајне карактеристике када је у питању однос шећера и суве материје и супер је за прераду и за дестилацију, али има проблем са болестима“, наводи стручњак за воће у ПКС.

    Суве шљиве
    © CC BY 4.0 / Wikipedia / Emőke Dénes
    У Америку смо у 19. веку извозили 30.000 тона суве шљиве годишње, а прошле године смо на светској пијаци укупно продали 3.600 тона тог производа.

    Шарка је болест која је напада и због ње су, како каже, проблематични приноси, а мањи принос значи већу цену и слабију конкурентност на тржишту.
    „Ова година је била лоша када су временске прилике у питању. Град је негде уништио шљиву, а било је и доста кише, велика је била влага, па онда мора више да се прска да би се спречиле болести, а то је опет питање ко је колико тих прскања одрадио и колико је то коштало. То је с једне стране умањило род, а са друге повећало цену“, објашњава Богуновић.
    Приноси у Србији су, генерално, знатно нижи него у другим земљама које спадају у највеће произвођаче, а то су Кина, САД, Француска, Чиле и Аргентина. Док се просечан принос у Србији креће око 7,7 тона по хектару, у земљама које имају савремене интензивне засаде он достиже и до 14 тона.
    Наш проблем је, како напомиње, нестандардизована и уситњена појединачна производња шљива у којој и даље доминирају старе аутохтоне сорте које се користе за прераду у ракију. Чак 75 одсто рода шљиве у Србији и заврши у ракијском казану.

    Некад смо извозили у Америку...

    Стенлејка и пожегача су наше главне сорте, подсећа Богуновић, истичући да оне нису сорте светског типа.
    Немогућност да понуди веће количине унифицираног квалитета разлог је што је учешће Србије у светском извозу изузетно ниско. У 19. веку шљива је била наш први извозни производ и то највише на тржиште САД, где смо продавали 30.000 тона суве шљиве годишње, осам пута више него што је данас укупно извеземо. Сада је пак Америка са 34 одсто светског извоза шљиве највећи извозник. Иза ње су Чиле са 21 одсто и Француска са 18 одсто, док извоз српске шљиве чини тек један одсто светског.

    Шљива
    © CC0 / Pixabay
    Србија је међу пет највећих произвођача шљиве у свету, а извоз српске шљиве чини тек један одсто светског.

    Вредност прошлогодишњег извоза наше свеже шљиве био је 7,5 милиона евра, 400.000 евра више него у претходној години. Од укупних 20.000 тона свеже шљиве која је отишла у извоз, највише је стигло на руско тржиште. За 500.000 евра био је већи и извоз суве шљиве, који је био вредан 6,7 милиона евра. Извезено је укупно 3.600 тона, а пласирали смо је на тржиште ЕУ, Америке и Јапана.

    „Што се тиче овогодишњег извоза, он још није кренуо. Највише шљиве увек заврши у ракији, део иде на сушење, па тек онда крене у извоз и то ћемо тек да видимо, где ће, шта ће. Ми се опет надамо у Русију, пошто тамо највише завршава“, каже секретар Удружења за воће и поврће у ПКС.

    Проблем је и у томе што су најважнији светски произвођачи и извозници шљиве организовани у снажна индустријска удружења, док се тиме у Србији и даље на екстензиван начин баве индивидуална газдинства.
    Богуновић зато сматра да доста тога треба да се промени у приступу производњи, а потом и у пласману, маркетингу, да би српска шљива могла да буде такмац и на захтевним тржиштима какво је оно у Емиратима.

    Тагови:
    Дубаи, извоз, род, шљива
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога