Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    21976
    Пратите нас

    „Данашња дискусија потврдила је да је дијалог јасно повезан са европском будућношћу Косова и Србије.“ Аутор ове реченице је Мирослав Лајчак, након састанка министара спољних послова ЕУ. На Западу ништа ново.

    Тренутак подсећа на опис Ремарка у истоименом роману, када Паул Брамер одлази на одсуство у родни град након дугих рововских борби. И тада схвата да више ништа није исто.

    Брамерова перцепција рата је једно, а његових саговорника нешто сасвим друго. Убеђују га да не схвата целину, под утиском је дешавања са линије фронта на којој је непосредно ангажован, док немачке трупе напредују ка Паризу.

    Песимизам главног књижевног лика уз постављање питања чему рат и жртве, у великој мери и наговештава пораз који ће уследити. Без опредељености за борбу, без уверења да се борбом брани слобода као виша вредност, свега онога о чему пише Станислав Краков осликавајући дешавања са Проклетија, Крфа, Кајмакчалана (Живот човека на Балкану), нема ни победе. Џаба су велике приче о целини дугачког фронта и теоретисања којим правцем најбрже стићи до Париза.

    Џаба приче о европској будућности

    Зато је сада џаба и Лајчаково понављање тезе о „европској будућности“. Када је лансирана, пре две деценије, још је и вршила функцију. У међувремену, тотално потрошена, постала је безвредна. Као да се у Београду не читају вести, не прате дешавања у свету, не познаје стање унутар ЕУ и расположење јавности унутар кључних држава чланица.

    Европске будућности нема не само због институционалне блокаде у коју је ЕУ запала или очигледних политичких мимоилажења, већ и зато што нас тамо већина једноставно неће. У таквим околностима инсистирање на „коначном и свеобухватном решењу“ тиче се само једне ствари – имплементацији Ишингеровог плана. Без икаквих надокнада, компензација, уступака. Без европске перспективе, коју, успут да се дода, Лајчак и не може да обећа, пошто од њега тај процес уопште не зависи. Од њега чак не зависи ни евентуална промена става Словачке по косовском питању. Лажној „Републици Косово“ треба обезбедити чланство у УН. И ту је тачка.

    Гомила парола које се пласирају, укључујући и последњу, служе само да би сакриле ову чињеницу. Томе служи и понуђени аргумент о мишљењу „Уставног суда Косова“ посвећеног Заједници српских општина. Тобоже, сада се против одлуке не може, па ће ЗСО бити некако формирана, али никако са надлежностима и правима како је првобитно планирано. У преводу, представљаће једно велико ништа.

    ЕУ не занима Устав Србије

    Истовремено, Устав Србије не постоји као аргумент, то се у Бриселу никога не тиче. Иако је Србија земља-кандидат за чланство! У овом конкретном примеру концепт владавине права не почива на поштовању уставних норми, него на њиховом грубом кршењу.

    Активирање „косовског питања“ од стране ЕУ којем присуствујемо, уз много медијске буке и пропаганде, само је наставак свих њихових претходних покушаја да „затворе случај“. По оној Стаљиновој „ако нема човека – нема ни случаја“, покушавају да опосле „ако нема случаја – нема ни проблема“. Што значи да се коначно застава лажне државе самопроглашене на српској територији завијори на обали Ист ривера. Тиме се окончава врло непријатан процес и сакрива политички неуспех.

    Нема више незгодних питања о кршењу свих норми које су могле бити прекршене, о агресији на суверену државу, о сарадњи са терористима, о највећем складишту наркотика на целом континенту из ког се „роба“ дистрибуира па Европи пуних деценију и по...

    Предвођена Немачком, ЕУ је и те како инвестирaла у „косовску независност“. Ипак, резултат је изостао. Уместо да једнострана акција произведе корист, донела је бројне проблеме. Између осталог и тако што је захваљујући овој великој глупости ЕУ отворен широк маневарски простор за јачање руског и кинеског утицаја.

    Брисел потцењује српску борбу

    Инсистирајући на стриктном поштовању међународног права (не само Резолуције 1244, већ и Повеље УН и Хелсиншког завршног акта) две сталне чланице Савета безбедности учврстиле су своју позицију најпре у Србији, а затим, спорије или брже, шириле су га у непосредном окружењу. Брисел је потценио српску опредељеност за борбу, занемарио чврсто укотвљено уверење народа да је нужно бранити слободу као вишу вредност. Нико из тих интелектуалних кружока није читао Кракова. Ту је мало шта променило и усмеравање унутрашњих политичких процеса преко циљаних притисака и кампања, вечито дељење локалних актера на подобне и неподобне. Отуда и суштинско неразумевање и погрешки које су начинили и актуелног стања. Још више им се осветило омаловажавање Руса и Кинеза, што је узроковало ужасно лошу процену развоја њихових потенцијала у регионалном контексту.

    Да главобоља буде снажнија, потрудио се Доналд Трамп, мењајући амерички однос према Бриселу, додељујући ЕУ положај неравноправног партнера. НАТО осигурава безбедност територије, логично је што САД на то подсећају. Логично је и да услед тога нема више оне монолитне „западне громаде“ када се говори о „косовском питању“.

    Лајчак да „затвори случај“
    Перцепција евробирократије је једно. Уздају се у Лајчака, пошто им је то пут не само за „затварање случаја“, већ и за експресно потискивање руског и кинеског утицаја. Брзо отварање поглавља о спољној и безбедносној политици послужило би за ову сврху, уз захтев да преговори трају кратко и заврше се брзо. Не може се у ЕУ без затворених поглавља! Јасно је у ком смеру би се ствари кретале.

    Уосталом, на истом састанку министара спољних послова, више је времена посвећено увођењу нових санкција Русији, него Косову. Међутим, перцепција српског јавног мњења је нешто сасвим друго. Свеприсутни песимизам у искрене намере и могућности ЕУ шири се и преко граница Србије, постаје „балкански феномен“ и боље него ишта друго наговештава драматичан пораз Брисела који ће уследити.

    Забављена погледом ка целини дугачког фронта на ком су одавно Руси, однедавно Кинези, а сада се помаљају и Американци, ЕУ је багателисала однос према сопственој периферији. Епилог свега је да се много тога променило.

    Прича о европској перспективи више не игра никакву улогу, не завршава посао, не служи ономе чему је намењена. Шанса је пропуштена и сада се време не може вратити назад.

    Тагови:
    Европска унија, Запад, Брисел, Косово, евроинтеграције, Мирослав Лајчак, дијалог Београда и Приштине
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога