Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 822
    Пратите нас

    Иако све обавештајне службе прислушкују важне државне службенике, узалуд то чине, јер председници не саопштавају преко телефона државне тајне. „Сулудо је претпоставити да би неки шеф државе могао да телефоном саопштава неке капитално важне ствари које би утицале на националну безбедност земље”, каже Милан Пашански, експерт за безбедност.

    Прислушкивања шефова држава било је на претек у прошлости, а постјугословенски простор је обиловао таквим аферама. Свима њима заједничко је одсуство епилога, барем оног судског.

    Пашански потврђује да је прислушкивање председника и премијера веома распрострањено, тиме се баве све обавештајне службе у складу са својим  могућностима, али истиче да квалитет информација које се из такве врсте надзора добијају није првокласни.

    „То су људи који су прошли посебну обуку од стране контраобавештајних органа својих земаља и тачно знају шта могу, а шта не могу да причају телефоном. Не могу да замислим да би могла да им се омакне нека државна тајна“, каже он.

    Од председника се може сазнати само „прљав веш“

    Обавештајне службе, али и приватне компаније не одустају од тога да прислушкују шефове држава и влада широм света. То показују и бројне афере.

    Тако је, рецимо, у авиону, који је компанија „Боинг“ 2002. испоручила кинеском председнику Ђиангу Цемину, пронађено 27 прислушних уређаја; 2005. је у Грчкој избила афера када се испоставило да је компанија „Водафон“ прислушкивала више од 100 грчких званичника, укључујући и тадашњег председника владе Костаса Караманлиса, а 2010. се испоставило да су америчке обавештајне агенције прислушкивале телефон немачке канцеларке Ангеле Меркел.

    Ако не могу да дођу до прворазредних информација које су од круцијалне важности за безбедност неке земље, зашто обавештајне агенције прислушкују председнике и премијере? Најчешће се ради о тражењу „прљавог веша“ који би могао да се искористи у пропагандне сврхе, одговара Пашански.

    Информације које обавештајци прикупе прислушкивањем председника и премијера, према речима Пашанског, могу да имају улогу у мозаику који службе склапају о некој земљи – такозваној обавештајној студији.

    „Оне треба да буду нека врста путоказа за даљи рад једне обавештајне службе која настоји да неку земљу, или стави под контролу, или да одређене политичке снаге у тој земљи доведе на власт… Када се прави обавештајна студија, она мора да буде базирана на врло квалитетним подацима који се на различите начине прибављају. Врло често се деси да у тој обавештајној слагалици фали неколико битних детаља који би комплетирали читав мозаик. То између осталог може бити и прислушкивање шефова држава, како би се неки детаљи потврдили или проверили“, објашњава он.

    Такве информације могу бити и тривијалне, али „корисне“ како би се одређена личност, кроз „жуту штампу“, дискредитовала у јавности.

    Прислушкивање председника корисно за хибридни рат

    Да је прислушкивање високих државних функционера доста заступљено у пракси обавештајних служби слаже се и Горан Матић, професор националне безбедности на Универзитету „Никола Тесла – Унион“. И он, као главни циљ таквих активности наглашава коришћење информација у пропагандне сврхе - прислушкивање највиших државних чиновника игра велику улогу у хибридном ратовању и психолошким операцијама које за циљ имају политички притисак или уцењивање неке државе

    „То се углавном дешава у ситуацијама када се воде неки облици хибридног рата, односно субверзивног деловања обавештајних служби против неке државе – када се спремају одређени политички притисци, преврати и тако даље“, наглашава наш саговорник.

    Ни једна афера са прислушкивањем није доживела судски епилог

    Афере са прислушкивањем високих државних службеника и руководилаца низале су се на нашим просторима нарочито након распада бивше државе, подсећа Матић – од афере прислушкивања некадашњег хрватског министра одбране Мартина Шпегеља и објављивања транскрипата разговора хрватског и словеначког руководства око разграничења у Пиранском заливу, преко  сличних афера у Македонији, БиХ и Црној Гори и Србији. Свима њима заједничко је, наводи Матић, одсуство епилога, барем оног судског.

    „Проблем је што на жалост, о свим тим аферама осим медијских написа, немамо судске епилоге и немамо никада разјашњене ситуације до краја. Тако да све то остаје на пољу теорије завере“, објашњава он.

    Судског епилога није било ни у првој и најпознатијој југословенској афери прислушкивања из 1966. која је са власти однела до тада свемоћног шефа Удбе и другог човека југословенских комуниста Александра Ранковић, оптуженог да је прислушкивао лично Тита. Ова афера послужила је за обрачун са „старим кадровима“ југословенских комуниста, које је Ранковић предводио и трасирала је пут Југославије у даљу дезинтеграцију.

    Тако се испоставља да, иако на први поглед делује да за неког обавештајца нема пријатнијег и значајнијег посла од прислушкивања неког председника, тај посао, заправо и није толико значајан. Више би се сазнало од прислушкивања шефа неке обавештајне службе и његове комуникације са агентима на терену, сматра Пашански.

    Међутим, таблоидизација друштва чини да афере са прислушкивањем председника и премијера играју значајну улогу у подривањима система неке државе и хибридном рату против ње, што јој даје на значају.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    обавештајне службе, председник, прислушкивање
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога