Који се критеријуми користе у процењивању када је упад у парламент неке земље „празник демократије“, а када је „тероризам“ зависи од тога да ли је такав чин у неком тренутку политички користан или не и какву слику о томе праве креатори јавног мнења. Све што је у нечијем политичком интересу може да се прогласи за добро и оправдано, док ће оно друго бити осуђено и демонизовано, категоричан је историчар Саша Адамовић.
Од Тбилисија до Вашингтона – од „празника демократије“ до „тероризма“
Оптужујући Трампа да је подстицао насиље, они су истицали да су слике из Вашингтона нешто што се никада нигде није могло видети. Међутим, такве слике могле су се видети недавно у Јеревану или у Минску; пре неколико година виђене су у Кијеву – али, оне су, не само биле прихватљиве, већ и проглашаване за „празнике демократије“. Један од најпрослављенијих таквих „празника демократије“ био је упад присталица Михаила Сакашвилија у грузијски парламент 2004. године. Сакашвили је тада проглашен за премијера Грузије, а за њеног председника изабран је четири године касније.
Адамовић наводи да су исти медији и политичари који данас осуђују насиље оних који су пре неколико дана упали на Капитол хил, подржавали и оправдавали насиље организација „Блек лајвс метер“ и „Антифе“.
„Треба се подсетити да је у то време председнички кандидат Џо Бајден одбијао да осуди оне који су тада протестовали, чак је остала упамћена његова изјава да Антифа није терористичка организација, већ је некаква идеја“, каже Адамовић.
Двоструки стандарди, према речима нашег саговорника, управо се на унутрашњеполитичком плану у Америци најбоље виде у односу на демонстрације и насиље од пре неколико месеци – они су им били корисни и били су им у политичком интересу.
„У овом моменту, док очекују преузимање власти, не само у Белој кући, већ и у Сенату, очито је да оно што је важило за протесте који су ишли њима у корист сада више не важи и они који протестују проглашавају се руљом, а протести се проглашавају неприхватљивим и недопустивим. Проглашавају се нападом на демократију или чак државним ударом и тражи се одговорност, не само за оне који су ушли у зграду Сената, већ се тражи кажњавање председника Трампа“, закључује Адамовић.
Некада су демонстранти борци за слободу, а некада су „идиоти“
Према речима Александра Гајића из Института за европске студије, креатори јавног мнења праве слике режима у складу са стереотипима о демократским и аутократским режимима.
„У случају да је неки режим већ представљен као неподобан, аутократски или „проблематичан“, упад демонстраната, па и насилан, третира се као израз демократске воље народа, У обрнутом случају, ако се ствара медијска слика да је скупштина или цео режим регуларан, неспоран, онда се они који упадају сматрају људима који врше државни преврат, који крше законитост, који су чак, екстремисти, терористи и тако даље“, каже Гајић.
У складу са тренутним политичким интересом постоји чак и градација појмова којима се квалификују демонстранти – у случају америчких грађана који су упали на Капитол хил, термини који се користе су „идиоти“, људи који пате од „делузија“, који су измаштали и изфантазирали изборну крађу и из необјашњивих разлога руше уставни поредак и буне се, додаје он.
Све указује на то да постоји олигархијски медијски и политички монопол, који манипулише квалификацијама и осећањима тако што уводи двоструке стандарде у оцени догађаја који имају више сличних елемената, оцењује наш саговорник.
„Не постоји јасан критеријум, него су они ти који црно-белим поларизацијама квалификују режим и демонстранте и сличним догађајима могу да припишу другачију вредносну перспективу и да их на потпуно различит вредносни начин опишу“, закључује Гајић.
Прочитајте још:
