Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    152110
    Пратите нас

    Хајко Мас, немачки шеф дипломатије, упутио је неочекивано упозорење посланицима Бундестага који траже оштру акцију против Русије и Кине. „Треба да будете потпуно свесни куда то води у геостратешком смислу“, указао је и Бундестагу и читавом Западу. „Русију и Кину гурате у загрљај, и тиме стварате највећи економски и војни савез на свету.“

    Не мислим да ово треба да буде стратегија Запада, додао је Мас, и изјаснио се без много дипломатског увијања: „Противим се рушењу мостова с Русијом.“

    Упозорење Сергеја Лаврова

    Проблем Хајка Маса, и не само његов, састоји се, међутим, у томе што овакав, иначе зачуђујуће разуман став да је с Русијом и Кином потребна сарадња а не само конфронтација, на Западу више представља изузетак него правило. А појављује се и додатни проблем, утолико што се све више чини да је истекло време за успостављање сарадње на оним основама које је одредио Запад. Русија и Кина, наиме, као да су одлучиле да је наступио тренутак да кажу да им је доста.

    „Ако желиш мир, припремај се за рат“, поручио је руски министар иностраних послова Сергеј Лавров поводом све гласнијих позива за увођење нових санкција Русији, овог пута због Алексеја Наваљног, тог кукавичјег јајета које је Запад покушао да јој подметне на очиглед читавог света. „Спремни смо за прекид односа са Европском унијом“, указао је министар који своју репутацију није изградио на празним претњама, и објаснио да ће то бити учињено „у случају да приметимо, као што смо то могли да видимо у више наврата раније, да се припремају санкције које би створиле ризик за нашу економију.“

    Кинески одговор

    А на другом крају Евроазије, истовремено, кинеске власти донеле су одлуку о забрани емитовања британског Би-би-сија због његових лажних вести о Синкјангу, Хонгконгу, ковиду-19..., уосталом, о свим оним питањима на којима је ова мрежа инсистирала, необичном игром случаја, увек када је британска влада имала потребу за баш таквом врстом извештавања.

    Доминику Рабу, шефу дипломатије Уједињеног Краљевства, није преостало ништа друго него да немоћно констатује како је реч о „неприхватљивом угрожавању медијских слобода“; узгред буди речено, поприлично бестидна опаска, имајући у виду да Уједињено Краљевство и даље у затвору држи оснивача „Викиликса“ Џулијана Асанжа.

    И само су малобројни уочили да је кинеска забрана за Би-Би-Си заправо уследила недељу дана након што је Британија забранила кинески информативни канал Це-Ге-Те-Ен. Ето још једног знака да је напокон почела да се успоставља нова реалност, у којој се Исток више не устеже да Западу узврати истом мером. А за то и те како има могућности, које су до те мере постале очигледне да је чак и на Западу, окованом илузијама о својој моћи, почела да сазрева свест о томе.

    Стратешка недоумица

    „Погрешно се сматра да је Русија сила у опадању“, указује, тако, Мајкл Мекфол, амбасадор САД у Москви у време Барака Обаме, у тексту у „Форин аферсу“ у коме, без много оригиналности, истражује „како обуздати Путинову Русију“. И признаје да она има „знатно већу војну, економску и идеолошку моћ него што већина Американаца схвата“; почев од чињенице да је постала 6. економија света по БДП-у израчунатом у односу на паритет куповне моћи, а о руском нуклеарном арсеналу да се и не говори.

    Док је, у погледу Кине, најречитија прогноза коју је у „Фајненшел тајмсу“ изнео милијардер и шеф највећег хеџ фонда на свету Реј Делио, најављујући „епохалну промену у глобалној економији“. Само је питање тренутка, рекао је, када ће „Кина као светски финансијски центар постати ривал Њујорку и Лондону“.

    И док је самопоуздање Русије и Кине, засновано притом на реалним основама, све видљивије, и док Америка Џозефа Бајдена покушава да пронађе начине да их обузда иако то није успела ни када је однос снага за њу био много повољнији, Европска унија остаје заглављена у својој хроничној стратешкој недоумици између сопственог и туђег интереса. А како каже Жозеп Борељ, њен високи представник за спољну политику и безбедност, „избор који учинимо одредиће међународну динамику снага у овом веку: да ли ће се ЕУ кретати ка кооперативнијем, или поларизованијем моделу у односима с Русијом“.

    Ово, разуме се, под условом да Европска унија уопште буде способна за такву врсту одлуке. Јер бриселски портал „Политико“ оцењује да је „спољна политика Европске уније преминула у Москви“ приликом Борелове посете; док ће истим поводом немачки „Шпигл“ устврдити да је само „исказала своју импотенцију“.

    Немачки прагматизам

    Између позива на заоштравање односа с Русијом и Кином, и свести о погубности такве политике, шта ће Европска унија учинити? Зашто су Москва и Пекинг одлучили да је време за отреситији одговор Западу? И шта тим поводом Запад уопште може да учини?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили некадашњи дописник „Политике“ из Берлина Мирослав Стојановић и Ђуро Билбија, уредник портала „Факти“ и дугогодишњи дописник „Вечерњих новости“ из Москве.

    Масово противљење покушајима Запада да изолује Русију и Кину је „утолико занимљивије“, указује Мирослав Стојановић, „што министар иностраних послова Немачке важи за једну врсту јастреба у односу према Русији, због чега је доживљавао критике и унутар своје Социјалдемократске партије“.

    „Мас је до сада заговарао политику санкција и ова изјава представља својеврсни заокрет, у покушају Немачке да пронађе своју позицију у промењеним околностима на међународној сцени, у склопу којих се више не може ићи директно ни против Русије ни против Кине“, објашњава Стојановић и додаје да из истих разлога и Армин Лашет, нови лидер ЦДУ-а и могући наследник Ангеле Меркел на месту канцелара, „покушава да помири атлантистичко крило своје странке с реалним интересима земље, због чега га и оптужују да је мекан према Русији“.
    Армин Лашет, нови лидер немачке Хришћанско-демократске уније ЦДУ
    © AP Photo / Odd Andersen
    „И кроз Маса и кроз Лашета проговарају немачки прагматизам и немачки интерес“.

    Овакву позицију понајбоље илуструје Лашетов покушај да се оправда због изградње „Северног тока 2“. Он је недавно, описујући себе као „реалполитичара“ који се руководи и вредностима и интересима, рекао: „Завршили смо с копањем црног угља, у процесу смо заустављања рударења лигнита, и гасимо нуклеарну енергију 2022. године. У транзиционом периоду биће нам потребан гас који се производи изван Немачке. Потребно је да будемо гаранти геополитичких интереса Украјине, и потребан нам је 'Северни ток 2', пројекат приватног сектора, како бисмо обезбедили снабдевање енергентима.“

    „И кроз Маса и кроз Лашета проговарају немачки прагматизам и немачки интерес“, коментарише Ђуро Билбија. „А неспорна је чињеница да алтернативе руском гасу или не постоје, или су прескупе, тако да у том погледу Немачка и нема избора јер су њеној привреди енергенти неопходни.“

    Антиунијски пројекат

    Управо због тих реалних потреба немачке привреде Билбија очекује да ће „идућег понедељка, када ће ЕУ шефови дипломатије разговарати о евентуалним санкцијама Русији, бити много колебања. Јер, Русија ту нема много шта да изгуби, али ЕУ и те како има.“

    „И поново ће се видети“, надовезује се Мирослав Стојановић, „да Европска унија није у стању да формулише заједничку спољну политику због опречних интереса својих чланица. То се, уосталом, јако добро види и поводом 'Северног тока 2', на чијој изградњи Немачка инсистира.“ Због чега је, како преноси бриселски портал „Политико“, пољски премијер Матеуш Моравјецки оптужује да „ради из леђа Европске уније“. „Северни ток 2“ он назива „антиунијским пројектом“, и каже: „Време је да га зауставимо.“

    „Али такав сценарио је незамислив“, уверен је Стојановић.

    Нема више узмицања

    Пре свега зато што би штету нанео самој Европској унији, а не Русији. Која, како пише „Шпигл“, показује све мање воље за трпљење. У Москви је наиме, преноси немачки недељник, Жозеп Борељ „желео да утврди да ли су Руси и даље заинтересовани за добре односе. Одговор је био јасан: Не, они нису заинтересовани.“

    „Запад, нажалост, признаје само позиције силе и моћи и према томе се равна, и Русија је с тих позиција и почела да наступа. Русија им је поручила – господо, с нама више тако нећете разговарати. И управо је то била порука коју је и Жозеп Борељ недавно добио у Москви када је покушао да ултимативно захтева пуштање Алексеја Наваљног из затвора,“ напомиње Билбија. „Русија је сазрела за једну оштрију и озбиљнију игру. Нема више узмицања. Познати политиколог Сергеј Караганов је недавно указао на то, рекавши да је Русија победила и Хитлера и Наполеона, а садашњи противници су у односу на њих – Пигмеји. А додатни разлог за самопоуздање налази се у томе што Русија више није сиромашна, напротив, на нивоу појединца, ово је најпросперитетнији период у дугом низу година. Зато Караганов и наглашава да Запад иде ка свом историјском заласку, док наше време тек долази; и баш зато је данас и непотребно и погрешно држати се дефанзивне стратегије.“

    Исти раст самопоуздања на међународној позорници видљив је и у случају Кине која је, примера ради, указује Мирослав Стојановић, годинама стрпљиво градила партнерства да би на крају, прошле године, у трговински споразум на чијем је челу (РЦЕП – Регионално свеобухватно економско партнерство) увукла и америчке савезнике као што су Јапан, Аустралија, Нови Зеланд...

    „Како се економско тежиште света буде померало према Истоку, за њим ће и политичко“, каже Мирослав Стојановић, и закључује: „У току је велико преслагање улога на светској сцени. Опадање америчке империје пропраћено је успоном Русије и Кине, центри моћи се померају, а у том померању Европа не успева да се снађе. И зато ће, без обзира на своју економску снагу, вероватно остати на губитничкој страни великог процеса коме присуствујемо.“

    Тагови:
    Запад, Кина, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога