Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    11396
    Пратите нас

    Ретко која институција у свету је толико пострадала од ковида, као што је Српска православна црква. То што се догодило, није последица непристајања СПЦ на мере, већ се ради о сплету околности. Српски епископи и свештеници веома су активни, а уз то, ни једна друга црква нема толико проблема, као што су они у Црној Гори, на КиМ, у Македонији...

    Поред патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина и умировљеног владике Атанасија, од последица коронавируса преминуо је и један број свештеника и монаха. Према речима верског аналитичара Жељка Ињца, многи свештеници и данас болују од ковида и трпе последице. Такође, уочи избора патријарха, скоро половина чланова Сабора СПЦ било је заражено коронавирусом.

    Жесток удар ковида на СПЦ

    Подаци о броју преминулих великодостојника СПЦ не говори о толико о томе колико се нису чували или су игнорисали препоручене мере. Напротив, више говори о жртви коју су они поднели као предводници верног народа, оцењује наш саговорник.

    Према Ињчевим речима, удар коронавируса на СПЦ није толико узрокован непридржавањем мера (сетимо се да је прошле године, пред Ускрс, црква у појединим медијима била означена и као потенцијални ширитељ заразе), већ природом посла самих епископа, као и сплетом околности у којима СПЦ делује.

    „Сам посао епископа је веома напоран и захтеван – он мора да обилази целу своју епархију. То су километри у питању. Осим тога, владика мора да путује и по региону и свету. Ради се о послу од 24 сата дневно без предаха. Морамо имати у виду да је тако нешто за неког старијег човека, а епископи су махом старији људи, веома исцрпљујуће. То смо видели на примеру митрополита Амфилохија – после свих литија и борбе за светиње у Црној Гори, његов организам није могао да се избори са вирусом“, објашњава Ињац.

    Други узрок који је, према мишљењу нашег саговорника учинио да се СПЦ нађе на жестоком удару коронавируса су проблеми са којима се СПЦ и српски народ суочавају невезано за епидемију, а које друге помесне православне цркве немају.

    „Срби имају озбиљне проблеме и епископи су укључени у њихово решавање – имамо проблеме на Косову, у Црној Гори, са расколом у Македонији. Неке друге помесне цркве немају ни десети део тих проблема које ми имамо. То се све мора имати у виду; то је ипак, сплет околности“, каже Ињац.

    Епидемија показала да нема границе између свештенства и народа

    Годину дана након почетка епидемије, ништа није исто, па није иста слика ни у СПЦ, каже професор Богословског факултета у Фочи, протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого.

    „За ових годину дана, читав свет, па и ми Срби, учили смо доста о себи, о свету, о вирусима, о односима међу људима, границама људског стрпљења, о границама људске себичности и алтруистичности. Али, чини ми се да има једна ствар која се често превиђа – управо она непостојећа граница између свештенства и народа. За све време свога постојања СПЦ је делила судбину свога народа. Морамо да схватимо да је немогуће било да свештенство и у овом случају не подели судбину народа“, објашњава он.

    Епидемија коронавируса показала је да границе између свештенства и обичног народа нема, као што је није било ни у случајевима ратова, најезди, земљотреса и других недаћа којима је српски народ био изложен кроз векове, додаје он.

    „За годину дана, можда се могло размишљати и о другачијој организацији служби и других активности унутар цркве, али, сви смо учили у ходу, као, уосталом и лекари, на сопственим грешкама и искуствима“, сматра Ђого.

    Треба се држати етоса патријарха Павла, па и када је вакцинација у питању

    На питање треба ли да се свештеници, с обзиром на природу свог позива да буду на листи приоритета за вакцинацију, Ђого одговара да је то врло незгодно питање због некада оправдане, а врло често неоправдане перцепције у јавности да је свештенство привилеговано у српским друштвима.

    „Као свештеник, у лично име могу да кажем да не бих волео да будем било чији приоритет. Мислим да је врло важно да сачувамо етос патријарха Павла.“, напомиње наш саговорник.

    Тај етос, подразумева да ни један свештеник не би требало да има више од било ког припадника заједнице којој припада.

    Стављање свештеника на листе приоритета за вакцинацију, Ђого назива мачем са две оштрице.

    „С једне стране, сигурно је да свештенство по природи посла долази у већи контакт са људима и неминовно је изложеније, као и лекари, полицајци и да долази у чешћи контакт са обољењима и оболелима. Са друге стране, нисам сасвим сигуран да ли је приоритетност наше свештеничке службе баш тако изражена“, каже Ђого.

    Свештеници јесу изложенији ризику од обољевања од неких других група, али Ђого опет позива на правило да они треба да деле судбину народа и да су народ и свештенство једна целина.

    „Мислим да је врло важно да се, након избора новог патријарха, промени однос између друштва и свештенства, у коме је, врло често неоправдано, а понекад нажалост и оправдано, свештенство схватано као привилегована каста“, сматра Ђого.

    Оно што важи за епископе, важи и за свештенике, наглашава Ињац – њихов посао је такав да долазе у контакт са великим бројем људи, поготово у градским парохијама – због тога би било добро да их држава стави на списак приоритета за вакцинацију.

    Подсећамо да је митрополит дабробосански Хризиостом, док је био чувар патријаршијског трона, подржао вакцинацију рекавши да је велики заговорник имунизације.

    „Корона вирус нас је научио да морамо озбиљније схватати искушења и понашати се у складу са њима, јер док је у Европи или Канади било дозвољено да само шесторо или десеторо верника уђе у цркву, код нас је било на десетине и стотине људи, али то је наш менталитет и опет смо добро прошли како смо могли. У том смислу, колико сутра бих, уколико би ме позвали, прихватио да примим вакцину”, рекао је он.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    коронавирус, СПЦ, Српска православна црква
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога