Потрес на екранима: Европа би да удари Британију — где је најјача

Политичком одлуком Европа покушава да сузбије културолошки утицај Велике Британије и заправо потврђује значај те културе, али и колика је контрола медија. Ово је врста цензуре, кажу саговорници Спутњика коментаришући намеру Брисела да смањи количину британског телевизијског и филмског садржаја који се приказује у Европској унији.

С обзиром да је Велика Британија изашла из ЕУ, Брисел сматра да је количина њеног телевизијског и филмског програма на медијским и стриминг сервисима попут „Нетфликса“ и „Амазона“ непропорционално велика у односу на „европску телевизију“, али и да тај програм не би требало да се квалификује као „европско дело“.

Нетфликс

CC0 / Pixabay /

Европа сматра да британски филмови и серије негативно утичу на промовисање европских садржаја и културну разноликост. Најдаље у покушају смањења утицаја британске „меке моћи“ отишла је Француска, која тражи да „европска продукција“ чини чак 60 одсто наслова на стриминг каналима.

Европа против меке моћи Британије

Стручњака за медије и нове технологије др Мирка Стојковића питали смо зашто ЕУ толико сметају канали за „скидање“ серија, када гледалац 21. века на интернету може да пронађе шта год пожели. Он каже да свако ко се бави медијима, зна да је и у време најдоступнијих садржаја важно имати неку врсту мегафона.

„Интернет је расут, има много различитих извора који се стално релативизују, стално се говори да нису довољно добри и тачни. Људима је потребно да имају неку врсту медијског ауторитета, да дођу на једно појило. Такво једно појило је рецимо помогло Трампу да буде изабран, а зове се ’Фокс‘“, објашњава он.

Стојковић истиче да је британска култура важна за цео свет из различитих разлога, али да су јасни и разлози зашто Европа жели да смањи њену меку моћ.

Инсерт из британске серије „Круна“

© Фото : Youtube/Netflix/Printscreen

„У време када ’умиру‘ националне државе, а многи би желели да докажу да је њихово време прошло, јасно је да мора да се замени застава под којом се људи за нешто боре, она постаје одређени културолошки аспект, а он се промовише кроз медије. Дугорочно гледано, ово је за њих важна ствар коју су са разлогом препознали у ЕУ, да било какво формирање заједничке области подразумева и формулисање нечега што је заједничка култура. Она може да има облик мултикултуралности, као у Америци, али у њу су долазили људи из целог света, а у Европи су ипак те културе ближе једна другој, а гравитациони је утицај британске на којој смо и ми одрасли“, каже Стојковић и додаје да су сви његови омиљени бендови британски, као и већина филмова.

Империјална свест и у култури

Шта заправо покушава да угаси Европа укидањем британског програма, односно чега се одриче, за Спутњик објашњава др Александар С. Јанковић, професор Факултета драмских уметности, човек који је докторирао на британској популарној култури.

Он каже да је некадашња империјална сила своје становништво навикла да је царство у коме сунце никада не залази. Та синтагма прелила се на културу и начин живота и у постимперијализму. Култура склона стилизацији, прелила се на цео свет, а њен најважнији продукт, када је у питању популарна култура, јесу Битлси.

„Сасвим је природно да до дана данашњег тај културни империјализам има несхватљив квалитет. Чини се да је ова неочекивана вест више рецидив Брегзита, тј. понашања увређене девојке Европе која је раскинула са дечком и сада на неки начин најављује своје понашање“, каже Јанковић.

„Језик“ као оружје

Он додаје да постоје и друге квалитетне телевизијске серије, последњих година стижу из Румуније, из Литваније, али да је суштина британске културе њен препознатљив „језик“, увек ћемо њу одабрати, као што имамо више емпатије за несреће у земљама Европе које познајемо, него за оне у Азији, Африци или Блиском истоку.

„Она је цивилизацијска тековина која, захваљујући култури отказивања (Cancel culture) или једној новој идеалности, добија тежину, валер, који се мени, нажалост, не свиђа, али то не значи да ћу мање уживати у доминантном садржају британске културе. Британија је и данас супериорна када је у питању музика, телевизијске серије, али и филм, посебно ако узмемо у обзир да се појавио нови британски талас, талас нових редитеља који је инверзиван када су у питању нације и расе које живе у Британији, али само доприноси нечему што смо знали већ неколико стотина година“, каже Јанковић.

Он се посебно осврнуо на опаску да британски филмови и серије негативно утичу на промовисање европских садржаја, односно културну разноликост у оквиру Европске уније.

„Узмимо парадигму, а то су Битлси који су у свој рад унели све културе којима су се бавили. Цела Комонвелт култура се огледа у музици и утицајима Битлса, од Индије, па до саме класике када је у питању озбиљна музика и диверзитет романтичарских песника 18. века. Сама британска култура је мулти-култи, када погледамо све становнике Комонвелта који су били део британског царства, они јесу Британија, али Британци нису искључиво Енглези, Шкоти и Ирци, Велшани, већ је то управо диверзитет. То је видљиво, кад погледате само ’Грејам Нортонов шоу‘, који гледам сваке недеље, тачно видите пресек културе, није строго национална, бела, већ се види колико је Британија диверзитет“, истиче Јанковић.

Све се ради због новца

Стојковић каже да се све пре свега ради због новца, али да шира слика овог, како каже, занимљивог феномена, који се тиче моћи масовних медија, није повезана само са њим, већ и са оцем ПР-а Едвардом Бернајзом. Он је као близак рођак Сигмунда Фројда од његових теорија направио медијско оружје.

Први је уверио Американце зашто улазе у Први светски рат, затим је учествовао у више председничких кампања, саветовао прве људе САД и поставио темеље модерног адвертајзинга, јер је знао како да својим знањем контролише људе, па чак и лансирао феминизам уз помоћ рекламе за цигарете.

„Интересантно је да овај рођак Сигмунда Фројда има и млађег блиског рођака Марка Бернајза Рандолфа, који је основао ’Нетфликс‘. На сличан начин на који је старији Бернајз утицао на јавно мњење кроз своје кампање, у то време преко радија, а касније преко телевизије, тако је он дохватио нови медиј, стримовање серија, комбинацију онога што је било некад, с оним што настаје данас и има врло јасну агенду, која је пре свега идеолошка, која се промовише кроз ’Нетфликс‘“, каже Стојковић.

Може ли Лондон да одговори

Јанковић додаје да Европа овим поглављем покушава да се редефинише, а упитан какав би могао бити британски одговор на мере Савета Европе, за Спутњик каже да не жели да се бави нагађањима, јер још не знамо како ће се ова агенда реализовати, ко ће о њој одлучивати и како ће тактички изгледати.

„Ја да сам Велика Британија, рекао бих, баш ме брига. Свесни смо свог утицаја и своје снаге, радите шта год хоћете“, закључује Јанковић.