Слушајте Sputnik
    Данило Киш - Споменик у Суботици

    Данило Киш геније из четири земље

    © Wikipedia
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 849174

    Био је танан, стилист, писац лирске суптилноси чак и кад пише о злу које мења облик. Реченица му је доведена до савршенства. Његова судбина и његово дело су велика опомена. И данас нас учи да не следимо плитке интелектуалне трендове.

    Више волим као писац бити оспораван, него као писац слављен. И у том смислу ме увек одређене награде потресају јер се бојим да бих могао постати писац који није проблематичан. Волим ситуацију, не само своју, већ кад је један писац у стању да изазива контроверзе у свету својих читалаца“ , говорио је Данило Киш, један од десет највећих светских писаца 20. века, који је пре 80 година, 22. фебруара 1935. године рођен у Суботици.

    Његов отац Едуард Киш, мађарски Јеврејин и мајка Милица, Црногорка православне вере, у време доношења антијеврејских закона су Данила и његову три године старију сестру 1939. крстили у православној цркви у Новом Саду. Једном приликом ће та чињеница писцу спасити живот. Доста касније, 15. октобра 1989. сахрањен је у Београду према православним обичајима. Кишов пријатељ и књижевник Божо Копривица ће то објаснити: Он је вратио дуг. Њему је крштењем у православној цркви спасен живот и он је као сваки частан човек вратио дуг.  

    Самосвест и храброст

    Овај „геније из четири земље" (Србија, Мађарска, Француска, Црна Гора) како га је назвао Марк Томпсон, аутор Кишове биографије на енглеском језику, која је у Србији изашла 2013. под насловом Извод из књиге рођених (Birth Certifikate: The Story of Danilo Kiš) сведочиће да је почео да пише због рата. Тај рат обележио му је детињство. После распада Југославије 1941. године, породица Киш нашла је уточиште у једном селу у западној Мађарској, код тетке по оцу Данила Киша. По наређењу Адолфа Ајхмана 430.000 мађарских Јевреја одведено је у Аушвиц, а међу њима и његов отац Едуард Киш.

    У Југославију, тачније Цетиње у Црног Гори, вратили су се 1947, а четири године касније умире му мајка. На Цетињу завршава средњу школу, иде у музичку школу и свира виолину, преводи са француског, мађарског и руског језика. Од 1954. студира упоредну књижевност на Филолошком факултету у Београду. Био је први који је дипломирао на тој групи, као најбољи студент. После завршених студија проводи годину дана у војсци, објављује по часописима и ради у њима.

    Наставио је и да свира ромску музику и мађарске романсе. Његов пријатељ Копривица сведочи како је Киш имао невероватну харизму и како је доминирао у друштву. Киш је имао и глумачког дара па је играо у филму „Дан четрнаести из 1961. редитеља Здравка Велимировића, и у фиму „Штићеник из 1966. редитеља Владана Слијепчевића. Међутим, одлучио је да буде писац, „књижевни Жан Пол Белмондо, како га је доцније назвала једна америчка новинарка.

    Роман „Мансарда објављен је 1962. заједно са другим романом „Псалм 44.

    „Башта, пепео, збирка прича објављена 1965. године, „Рани јади из 1969. и „Пешчаник објављен 1972. чине Кишов „Породични циркус", чија је тема поменуто ратно детињство у Мађарској.

    „Прва асоцијација на помен Данила Киша ми је бол, самосвест и храброст да се исприча сопствени живот, каже за Спутњик новинарка Оливера Ђурђевић. Она додаје да је Киш појашњавао како је тема детињства у његовим књигама заблуда и грешка критичара, а да је заправо, како је он тврдио, посреди „жеља да се нађе првобитна чистота, каткад у свету детињства, каткад у самом себи.

    Час анатомије

    Писац Владимир Кецмановић каже за Спутњик да је због Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича, коју је прочитао у средњој школи, пожелео да буде писац.

    „Гробница за Бориса Давидовича је збирка прича замишљена у Бордоу 1973. и 1974. док је на универзитету предавао српско-хрватски језик. Објављена је 1976. и многи је сматрају за прво постмодернистичко дело у југословенској књижевности. Књига је прво хваљена, али су онда уследиле оптужбе да је фалсификат.

    „Шездесетих и седамдесетих година ако сте желели да критикујете југословенски систем, морали сте то да чините под кринком критике стаљинизма и Совјетског Савеза. 'Гробница' је пример тога, пар екселанс, мада, мени су се више свиђали 'Башта пепео' и 'Пешчаник', али сам знао да ће ово бити његова најдискутиранија књига. Много људи је имало сличне идеје о комунизму, али нико од њих није био тако добар писац. 'Гробница' је била и јача критика и боља књижевнист него било шта друго што су остали писали, рекао је поводом ове афере хрватски публициста Славко Голдштајн.

    Група која је била против Киша предвођена је Драганом Јеремићем, књижевником и универзитетским професором који је касније објавио и студију о полемици са Кишом, „Нарцис без лица. НИН тада објављује четири текста против Киша и таман кад је требало да изађе број са једним текстом из другог табора, а писао га је књижевник Предраг Матвејевић, стигла је вест да је Киш вратио НИН-ову награду.

    „Час анатомије је књига одбране нападнуте „Гробнице за Бориса Давидовича, коју је Киш написао за само месец дана.

    „Имао је надмоћ над нашим скученим приликама, рећи ће писац Игор Мандић.

    Иако је судски процес завршен у корист Данила Киша који је ослобођен оптужбе да је плагијатор, он одлази у самонаметнуто изгнанство у Француску где као лектор за француски језик борави у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Последње године живота провео је у Паризу.

    Јединствена појава без наследника

    Последња књига коју је за живота објавио 1983. године је збирка од девет приповедака „Енциклопедија мртвих. Постхумно су објављене још „Горки талог искуства, „Живот, литература, „Лаута и ожиљци, „Песме и препеви. Добитник је Андрићеве, Седмојулске и АВНОЈ-еве награде. Био је предлаган неколико пута за Нобелову награду. Књиге Данила Киша преведене су на француски, енглески, руски и друге језике. О његовом делу написане су многобројне студије. Био је дописни члан САНУ. Умро је у Паризу 15. новембра 1989. Сахрањен је у Београду.

    „Био је танан, стилист, писац лирске суптилноси чак и кад пише, а увек је писао, о злу које мења облик. Реченица му је доведена до савршенства. Киш је велика опомена свету. И његова судбина и његово дело је опомена. А опомена је и овом друштву данас да се сабере и види које вредности негује, констатује новинарка Ђурђевић.

    Писац Мухарем Баздуљ каже за Спутњик да се увек сети Кишових „Савета младом писцу и да добро памти карактеристичну страницу великог формата Политике на којој су пре 20 и нешто година били одштампани.

    „Има у тим његовим Саветима и онај који вели да 'Ко тврди да је Колима била различита од Аушвица пошаљеш до сто ђавола'. То, подсјетимо, пише човјек чији је отац убијен у Аушвицу. Данас се у Европи, а све више и у Србији, још увек са маргина, али све ближе центру, чују гласови како, ето, Колима јесте била различита од Аушвица јер је, ето, била тек аберација на светлом утопијском путу, прецира Баздуљ.

    Он додаје да нас Киш учи да не следимо помодне плитке интелектуалне трендове и да не падамо ничице пред естрадним филозофима „који нас у суштини покушавају уверити да Колима јесте била различита од Аушвица.

    „Киш може пре свега да представља симбол аутотомоје књижевности, и уметности у опште, у односу на политику. Иако многи који покушавају да узурпирају његово дело, чине све да ту чињеницу обесмисле", констатује за Спутњик Владимир Кецмановић.

    „Киш нема наследника. Он је јединствена појава. И храбра. Замислите која је храброст потребна да узвикнете: 'Сањао сам ноћас да сам умро'. И кад га питају како је било он каже: 'Фантастично', закључује Оливера Ђурђевић.

    Тагови:
    годишњица, Србија, Француска, Мађарска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога