Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1400
    Пратите нас

    Решење избегличке кризе и светске хуманитарне катастрофе је просто и ефикасно, не чекајте јесен. Ништа не треба да платите. Нека вам је просто.

    Ако новчаницу од једног долара уваљате у барут, постане ли барут зелен или долар поцрни? Ни једно ни друго, већ се сагоревањем барута долар умножава невероватном прогресијом. Нараста неупоредиво брже од брашна помешаног са млаком водом и сувим квасцем. Мада, од тог нараслог теста уз мало ватре опстаје живот, а од честог сагоревања барута губе се животи.

    За то време, које поприлично траје, једни руше режиме, други дижу зидове, а производ константног извоза демократије је присилни увоз миграната.

    Рекох себи

    мој Боже колико демагогије суставно поређане у артиљеријске салве

    колико покрадених мисли иза којих не стоји ништа осим

    мржње

    сујете

    власти

    и колико покварености треба да се излије пред наше ноге

    и како је до непрепознавања доведена суштина преваре.

    Цитиране стихове написао је пре 32 године један од највећих песника са простора бивше Југославије, Бранимир Џони Штулић, данас самопрогнан у један мали град у Холандији. И њему су други уништили државу, па је тренутно човек без пасоша, који преводи „Илијаду“ и „Одисеју“. Да, превише симболике.

    И ријека није била ријека у самом почетку

    и није нужно да не буде понорница до краја

    што се догађа кад мртви фазани лете изнад наших глава

    кад мртви фазани лете

    а ниједан не пада.

    Штулићевих стихова сетили смо се после река људи који из Сирије, Ирака, Авганистана, Либије, Судана, Сомалије… месецима остављају све што имају и крећу у западну Европу да спасу голи живот. Људи од добра не беже, већ их неко велико зло на то тера.

    Располагати туђом муком није работа у којој се частан човек утркује, али све време док ти несретни људи у (мало је рећи) нељудским условима путују копном и морем, свакојаки чиновници — баш попут мртвих фазана — не лете изнад, већ готово да седе на њиховим главама. У фотеље заваљени, чврсто везаних кравата, дебатују о туђим судбинама верујући да је живот статистика и најављују решење мигрантске кризе за јесен. А до јесени ко преживи, преживи.

    И што се догађа кад очајање захвати људе

    кад очајање неумитно прелази у кајање

    гледајући из даљине контуре на сцени

    падају ми на памет водене боје

    умазане руке

    брзо се перу.

    Нећемо претерати ако кажемо да је тим ћатама у бриселским канцеларијама и пентагонским ходницима осим руку, умазана и савест. Под условом да је (модерном) чиновнику дозвољено да има савест. Ако ипак мислите да претерујемо, прошетајте до аутобуске или железничке станице у вашем граду.

    Свакосатне вести о мигрантима постале су део наше свакодневнице. Чини се да смо готово сви слушајући и гледајући медијске извештаје о њима некако огуглали. Можда је то из немоћи да ишта учинимо док се пред нашим очима догађа светска хуманитарна катастрофа. Нешто до сад незабележено. Овај егзодус без одговора је — сагласићемо се са Салилом Шетијем, генералним секретаром „Амнести интернешенела“  —  „срамни неуспех међународне заједнице“.

    Неки од вас који читају овај текст су протеклих дана и месеци и у својим градовима видели те људи који траже спас, неке од њих сте у пролазу и очешали журећи за неким својим послом, док они журе за животом. Па ударе у зид.

    Какав апсурд, каква крајње бизарна ситуација. Европска унија која силне новце тамошњих пореских обвезника издваја за кампање о правима мањина, за дебате и наводну едукацију о промени свести народа и држава које хоће у њихово друштво, а све у циљу појединца и његовог неограниченог права на слободу — ограничава слободу том појединцу. Како другачије назвати дизање зидова.

    Гладан и жедан се не враћа са прага, Европо драга. То налажу и добри обичаји и домаћински образ. Човек који путника намерника пошаље код комшије је ништа чо‘ек. 

    Страхујући од беса сопствених грађана европски политичари и чиновници мршкају мигранте из своје авлије и нуде новчану помоћ трећим земљама у којима се они налазе. Лицемерија, моја најмилија. Господо чиновници, душе се не купују новцима!

    Да се не лажемо — ни Садам Хусеин, ни Муамер Гадафи, ни Хосни Мубарак нису били демократе и људи које би неки домаћин из Србије позвао на славу, али њиховим свргавањем са власти и убиствима животни ратлук није задесио грађане Ирака, Либије и Египта.

    Финални производ америчког извоза демократије постао је европски увоз миграната. То је чињеница.

    Зато, господо Меркел, Камерон, Оланд и Обама, не морате чекати јесен, нудимо вам већ сад оригинално и експресно решење за избегличку кризу.

    Прекините извоз демократије, стаће увоз миграната. Једноставно је. И одмах да се договоримо око материјализације нашег савета. Све је гратис. Нека вам је просто.

    Тагови:
    илегални мигранти, мигранти, ЕУ, Пентагон, Бранимир Штулић Џони, Садам Хусеин, Муамер Гадафи, Дејвид Камерон, Барак Обама, Ангела Меркел, Франсоа Оланд, Авганистан, СФРЈ, Сомалија, Брисел, Либија, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога