Београд+ 2°C
Ниш+ 4°C
Слушајте Sputnik
    Америчка војска

    Шта у ствари Америка хоће у Сирији

    © Flickr/ Defence Images
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    2802

    У Белој кући знају да је у питању и америчка репутација светског жандарма. То је и разлог што је одбила руски предлог за дипломатско решење сиријске кризе.

    Улога САД у Сирији је наставак политике интервенционизма која је пореметила осетљиву равнотежу између шиита и сунита на Блиском истоку и овај регион претворила у буре барута.

    Америчком војном учешћу у Сирији претходила је инвазија Ирака, која је довела до урушавања ове земље и ширења радикалних војних групација из којих је настала Исламска држава. Ирак је постао поприште сукоба шиита, савезника Вашингтона, и сунита, који су били на удару америчких снага. Поражене снаге Садама Хусеина, изложене прогону и иживљавању у америчким затворима, прикључиле су се редовима Исламске државе, која је, захваљујући подршци коју је нашла међу сунитима, успела да заузме значајне територије и прошири се на Сирију, коју је прогласила земљом џихада.

    Напредовању Исламске државе у Сирији допринео је грађански рат који је избио 2011. године, у коме су се снаге председника Башара ел Асада сукобиле са оружаним групама, које су се дигле против режима у Дамаску. Сиријску опозицију, коју чине различите фракције често супротстављених интереса, подржали су Вашингтон, Париз и Лондон, прво политички, подстичући још једно „арапско пролеће“ по рецепту рушења режима изнутра, а потом и војно. Америчке, француске и британске снаге обучавале су сиријску опозицију у камповима у Јордану и Турској за борбу против сиријске војске. Њихов циљ је био — рушење Асада.

    Зашто је за Американце и њихове савезнике важно да се отарасе сиријског председника?

    Митинг подршке Б. Асада и В. Путина у Сирији
    © Sputnik/ Андреј Стењин

    Разлог свакако није брига за демократске слободе, већ важна стратешка позиција Сирије. Асад, савезник Ирана и Русије, је препрека за интересе Вашингтона и њених савезница у региону, на првом месту Саудијске Арабије. Савез са конзервативном заливском монархијом је један од најважнијих за САД, јер му омогућава монопол на тржишту нафте. Он траје од 1945. године, када су емир Ибн Сауда, оснивач саудијског краљевства, и амерички председник Френклин Рузвелт потписали споразум по коме је Саудијска Арабија уступила САД експлоатацију својих нафтних извора.

    Након напада на Њујорк и Вашингтон 2001. године и ширења Ал Каиде, коју су финансирали и неки саудијски принчеви као оружје у борби против шиита, овај пакт је доведен у питање, али га је 2005. године обновио Џорџ Буш, настављајући савез између главног војног и главног нафтног жандарма на свету. До новог спора између савезника дошло је због оклевања америчке администрације да се отворено укључи у сиријски грађански рат.

    Геостратешка важност Сирије је у међувремену порасла због „гасног рата“ између ЕУ и Русије, као резултат кризе у Украјини. Велики број европских земаља је повећао увоз из других земаља, пре свега из Катара. Стратегија ЕУ је да изгради гасовод који ће заобићи руску територију, а једна од могућности је да гас долази из Ирана, друге земље на свету по резервама гаса, после Русије. Техеран је у јулу 2011. године потписао више уговора о транспорту свог гаса преко Ирака и Сирије, која је требало да постане главни центар за производњу и чување залиха гаса у региону. Дамаск се тако нашао у центру геополитичке игре која превазилази оквире грађанског рата.

    Одлука Вашингтона и западних савезница да се одобровоље према Техерану и укину санкције Исламској Републици је део ове игре, иако је потез америчке администрације изазвао бес њених савезница, Израела и Саудијске Арабије. Саудијаци су демонстративно потписали војне уговоре са Француском и састали се са руским представницима. Значајнија улога Ирана на блискоисточној позорници је стратешки кошмар за заливске монархије за које је персијски, шиитски Техеран смртни непријатељ, док у секуларној, социјалистичкој републици Сирији виде његовог главног савезника.

    Покушај да се успостави веза са Ираном је и одраз ћорсокака у који је доспела америчка војна стратегија у Ираку и Сирији, где је ширење Исламске државе угрозило интересе Вашингтона. Злогласна организација у Сирији контролише трећину територије и готово целокупну производњу нафте и гаса, која је њен главни извор финансирања. Програм за обучавање „умерених“ групација за борбу против Исламске државе у који је Вашингтон уложио 500 милиона долара доживео је фијаско, како је већина ових бораца пала у руке џихадиста, а са њима и америчко оружје. У недостатку резултата Вашингтон не искључује више ни помоћ шиитских снага на терену. У Белој кући знају да је у питању и америчка репутација светског жандарма. То је и разлог што је одбила руски предлог за дипломатско решење сиријске кризе.

    Тагови:
    криза, америка, Сирија, свет
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога