Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)
    4555132
    Пратите нас

    Питање да ли су грађани Америке, Француске или неке друге западне земље могли својим владама јаче указати да не раде неке ствари које су радили, а поједини још раде — не значи да су ти исти људи легитимне мете терориста.

    Фотографија која је илустрација за овај текст, прво је што сте у суботу ујутру могли да видите на фејсбук страници Спутњика. Поручујемо  — „Ја сам Париз“, као што то раде људи и медији широм света. Ова фотографија и порука није само гест подршке, већ сурова истина. Она није ни само став, већ реалност читавог света од 13. новембра 2015. године.

    Зато не стоји опаска људи на друштвеним мрежама који на масакр у Француској реагују констатацијама: „Како сејеш, тако жањеш“.
    Да су сви они који ово могу и да помисле, а не и да напишу, били стицајем околности баш тог дана у Паризу, да ли би то значило да и они жању оно што су посејали? Да ли неко од тих има дете које је могло у том тренутку да буде на екскурзији у Паризу? Или сви ти „мислиоци“ сматрају да су Маринкова бара и Бабин зуб на Миџору довољни њима самодовољнима за све туристичке потребе?

    Све реакције и констатације оних који сматрају да је неко заслужио оно што му се догодило, потичу из гнева према западним земљама које су учествовале у НАТО агресији на Србију. Али, ако је тај гнев због 78 дана бомбардовања и цивилних циљева — које је тадашњи портпарол евроатлантске алијансе бедно називао колатералном штетом — оправдан, ликовање над страдањима цивила и мањак емпатије за Париз никако не може да буде оправдан.

    Могао си и можеш бити и Ти

    Погубно је поредити ове две ствари. Не због тога што нису за поређење, не ни због мерења нанете штете или броја жртава, па не ни због неоправданости НАТО акције, већ због тога што тероризам нема боју и нацију и не бира ни боју ни нацију. За те испране мозгове у панталонама и бомбама око струка  — сви су мете.

    „Зашто овако нисте писали кад је оборен руски авион?", сугерише нам питањем једна „фејсбук дама“ која очито боље зна шта мисле руски порески обвезници него они сами. Оваква врста сугестије слична је оној кад би неко мајци која је тек изгубила сина рекао да она не жали свог сина као што жали жртве у Паризу.

    Свако ко каже да не жали за жртвама напада у Паризу, јер побогу, ни они нису жалили за страдалима у паду руског авиона или за малом Милицом Ракић погођеном за време НАТО агресије, не жали ни за Милицом, а ни за свих 224 путника обореног авиона. Убеђени смо да такви не умеју да жале.

    Наиме, не можеш поступати истоветно као они које мрзиш и који су (ти) чинили зло. Нехајањем за жртвама нико не може врати своје жртве. Бојимо се, чак, да би неки од тих људи у нападу беса радили и горе ствари. Само, хвала Богу, па немају авион са ракетама.

    На крају крајева, не морамо — мада је људски — жалити Французе, али морамо жалити себе.

    Како?

    Па сви смо потенцијалне мете. Ово не значи да слутимо неко зло у Србији, већ говоримо о глобалном контексту тероризма који буја. То је пошаст која нема адекватан одговор. И нема га не због неспособности влада, тајних служби и специјалних јединица било које државе, већ због непријатеља који је невидљив, непредвидив и који може бити свако и може напасти сваког. Због тога је тероризам и највеће зло човечанства.

    Без слободе си роб или робот

    После напада на Светски трговински центар у Америци, слободе људи су ограничене. Шта мислите да ће се догодити после терористичког напада у Паризу? Државе ће, да би заштитиле себе и своје грађане, морати да појачају контролу. А та појачана контрола истовремено значи смањену слободу за грађане читавог света.

    Кад нема слободу, човек нема ништа. Можда звучи као фраза, али сада то свакако није, јер у том тренутку човек постаје роб или робот. Или и једно и друго, пошто сви могу бити мете, а и сви потенцијални „спавачи“. 

    Намерно сад не желимо да улазимо у теорије завере — од којих се неке испоставе и као тачне, нећемо у овом тексту  да анализирамо да ли ограничавање слободе неким државама и светским центрима моћи одговара, и зашто им то одговара. Хоћемо да вас нешто питамо. Ако би неким случајем, не дао Бог ни Алах, неко разнео себе у Музеју националне историје Америке, да ли би те људе требало жалити?

    Па наравно људи. Ако смо људи. Наравно. И упркос чињеници да су и неки амерички и НАТО генерали посредно признали стварање овог Франкештајна који себе назива Исламска држава, мада ни са исламом ни са државом суштинске везе нема.

    Питање да ли су грађани Америке, Француске или неке друге земље могли својим владама јаче указати да не раде неке ствари које су радили, а поједини још раде — не значи да су ти исти људи легитимне мете терориста.

    Важно је напоменути и да податак да је један од терориста у Паризу био међу мигрантима који су прошли кроз Србију, никако не значи да сад треба сваког мигранта да гледамо попреко. Па неће ни Французи сваког ко се зове Ибрахим или Абдулах протерати из земље или затворити. Сви ти Ибрахими и Албуласи су часни људи који живе и раде, а то што неки други имају иста имена као они, исту боју коже као они или потичу са истог простора као и они — само је стицај околности и никако не значи да исповедају и исту веру и да гаје исте вредности. Терористи немају веру, немају нацију и немају системе вредности. У томе је основна разлика.

    Због свега тога, терористички напад на Париз није напад на Француску и град светлости који је то био и биће. Много је више од тога. То је напад на Николу Теслу и Михаила Пупина, на све филмове Алфреда Хичкока и Никите Михалкова, на све ноте Бетовена и Чајковског, на све голове Дијега Марадоне и на све кошеве Мајкла Џордана.

    Овај напад је спаљивање свих слика Винсента ван Гога и свих стихова из Илијаде и Одисеје. То је удар на Достојевског, Ивана Горана Ковачића, Ернеста Хемингвеја и Петра Петровића Његоша. То је пуцањ у папу, васељенског патријарха, Далај Ламу… То је напад на цивилизацију. 

    Тема:
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)
    Тагови:
    реаговање, Срби, Париз, терористички напад, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога