Београд+ 14°C
Ниш+ 14°C
Слушајте Sputnik
    Миодраг Мики Ракић

    Како је Мики Ракић „притиснуо“ Путиновог главног обавештајца

    © Фото: Скриншот, Јутјуб
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)
    1061451246

    Увезати речи убиство, тајне службе и — Путин. Или: рат, геноцид, тајне службе и — опет Путин. Непогрешив спој, ко створен за неки холивудски трилер. Ту су и мистерија, и крв, и јасно разграничење између добра и зла, добрих и лоших момака. У овом случају, лоши момци нису Срби, него Руси и њихов лидер Владимир Путин.

    Наравно, та добитна комбинација доноси публицитет, тираж и — новац, али и још нешто: извршење геополитичких задатака у пропагандном рату против Русије.

    Случајно или не, две приче интониране у том духу појавиле су се ове недеље, обе у Британији. Заједничко им је још једно: у обе фигурирају сведоци који су већ међу покојницима.

    Крај 2015, почетак 2016. године — Русија је на челу борбе против светског тероризма и позива остале да се уједине у коалицију. Ето разлога да се Русија још једном оцрни и прикаже као земља непогодна за ту улогу.

    Из пера британског новинара Џулијана Борџера, дипломатског уредника „Гардијана“, појављује се књига „Суђење касапинима“ са спекулацијом да је Ратко Младић ухваћен кад су руска ФСБ, која је, како наводи, „била заинтересована да заштити Младића из различитих разлога“, одлучила да га пусти низ воду.

    Москва је, каже Борџер, видела у Младићу „словенског ратног хероја ког прогоне западне силе покушавајући да продубе свој утицај у Србији, старом савезнику Русије“.

    „Сходно приступу међународним питањима да кад неко добија, други губи, улог Запада у хватању Младића би био стратешки губитак за Русију. Штавише, Руси су се прибојавали да би Младић могао да открије податке о руској подршци Републици Српској у јеку етничког чишћења“, образлаже своју тезу новинар „Гардијана“.

    Следи позивање на сведочење Миодрага Ракића, сада већ покојног шефа кабинета бившег председника Бориса Тадића и некадашњег шефа Бироа за координацију рада служби безбедности.

    „Сваки пут кад бисмо се приближили томе да придобијемо неког од људи из његовог (Младићевог) круга он би отишао на дужи састанак у Амбасаду Русије и вратио се без жеље да разговара са нама“, цитира Ракића Борџер, додајући да је Ракић сумњао да Русија редовно плаћа Младићеву породицу и околину да би ублажила финансијски притисак на њих да одају где се крије генерал.

    Борџер препричава и епизоду када је, наводно, Ракића посетио један од Младићевих присталица који га је упозорио да ће му породица бити у опасности ако настави да сарађује са Хашким трибуналом, а да би га уверио у озбиљност претњи издекламовао је дневни распоред Ракићевог сина. Ракић, онда, (шта ће друго) одлази у Москву, притисне Патрушева уза зид — и Русија пусти низ воду Младића!

    Борџер, барем у одломку књиге објављеном у „Гардијану“, не наводи извор тих сведочења Ракића (могуће је да то наводи у самој књизи која је изашла из штампе 21. јануара), а сам Ракић више није жив да би могао да потврди колико су веродостојна. Мада је „притискање“ Николаја Патрушева уза зид — прича из домена фантастике. Како се само Ракић тога сетио! Замислимо да га тако „притисну“ и други — где би им био крај! А сироти Путин одавно не би био тако опасан за русофобе, па сходно томе ни ове књиге, па ни ове теме, не би било.

    Шалу на страну, пада у очи још једна чињеница: конспираторско приказивање присуства руских тајних служби на терену у Босни током деведесетих, као и о њихове упућености у све финесе случаја Младић је у најмању руку необично. Јер да ли ико сумња да се исто може рећи за било коју тајну службу у свету. У супротном, сматрали би је дилетантском.

    Такође, нема ничег необичног у односу Русије према Трибуналу, руски званичници су више пута упозоравали да је тај суд одавно престао да се понаша према стандардима права и правде и постао оруђе политичких манипулација одређених западних земаља. Да је тако Србија је више пута осетила на сопственој кожи — Готовина, Маркач, Харадинај…

    Исте недеље Високи лондонски суд закључује да је Путин „вероватно“ наложио ликвидацију Александра Литвињенка, бившег агента ФСБ, а уз то критичара руске власти и Путина, који је 2000. године одбегавши у Британију добио азил и постао сарадник британске обавештајне службе. Иза убиства стоји ФСБ, ликвидација је „вероватно“ извршена и уз одобрење тадашњег директора те службе Николаја Патрушева (опет тај поводљиви Патрушев).

    Литвињенко је убијен у Лондону 2006. године када му је наводно сипан радиоактивни полонијум 21 у шољу чаја. Реконструкција догађаја 1. новембра 2006. године каже да се Литвињенко прво срео у суши бару „Итсу“ са Италијаном Мариом Скарамелом.

    После сусрета са Скарамелом Литвињенко је свратио у канцеларију бившег олигарха Бориса Березовског, наводно да би одштампао неке документе. Након тога у хотелу „Миленијум“ срео се са својим познаником Андрејем Луговојевим, бившим радником Главне управе за обезбеђење Русије.

    Према верзији Скотланд јарда, за тровање Литвињенка, који је сахрањен 7. децембра у затвореном саркофагу, одговоран је Луговој. Међутим, упркос упорним захтевима руског тужилаштва британске власти нису објавиле резултате патолошког налаза у случају Литвињенко.

    Интересантно је да када је британски суд доносио одлуку да почне тзв. јавна истрага случаја више није било могуће саслушати кључне сведоке: Березовски, о чијим је мотивима да од Литвињенка направи политичку жртву много писано, извршио је самоубиство, многи кажу под сумњивим околностима. Други сведок, лорд Дејвид Вест, власник клуба у којем су се састали Литвињенко и Лугувој, убијен је једним ударцем ножа у срце, а за злочин је оптужен његов син. Вест је за живота причао да се за посету Литвињенка његовом ресторану сазнало на основу трансакција са кредитне картице убијеног. Али, како је тврдио, датум забележене трансакције био је два дана пре сусрета Литвињенка са Луговојевим.

    Још један необичан податак изнео је Литвињенков отац Валтер. Према извештају лекара који је лечио Литвињенка, а који је он имао, није се уопште помињало тровање полонијумом. Међутим, Валтера Литвињенка нису ни позвали да сведочи.

    Године 2014. Русија припаја Крим. Исте године британски суд почиње нови процес у случају Литвињенко. У јулу 2014. године постало је јасно да је истрага смрти Литвињенка дефинитивно прешла из кривично–правне равни у политичку раван.

    Судија је изјавио да ће му затворена саслушања омогућити да „боље проучи питање одговорности Русије“ на основу материјала које су му доставиле тајне службе. На тај начин је кривац унапред проглашен. У истом светлу Лондон је извлачио случај кад год му је било потребно да Русију прикаже као монструма, последњи пут је то учињено кад је оборен малезијски „боинг“ изнад Донбаса, за шта, упркос усрдним напорима западних медија, није доказана одговорност Русије.

    Није згорег подсетити да је, уплашена од растућег утицаја руских медија, ЕУ формирала тим за борбу против руске пропаганде који је почео са радом 1. септембра прошле године. Прошло је пет месеци — време је за макар неке резултате.

    Тема:
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)
    Тагови:
    медијски рат, Гардијан, Хашки трибунал, ФСБ, БИА, Николај Патрушев, Миодраг Мики Ракић, Александар Литвињенко, Ратко Младић, Владимир Путин, Велика Британија, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога