Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Смартфон

    Од палца до палца: Да ли ћемо се опет гађати камењем?

    © Sputnik / Григорий Сысоев
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1442
    Пратите нас

    Човечанство је прво прешло пут од хомосапијенса до Ван Гога, потом од Ван Гога до клика на екрану телефона и рачунара, али се чини да је достижући тај врхунац назадовало.

    „На продају. Ципелице за бебу. Неношене.“ Шест речи које сте управо прочитали најкраћа су приповетка на свету чије ауторство многи приписују новинару и писцу Ернесту Хемингвеју. Сви остали могу од њих да направе сопствени наставак. Овај најкраћи роман на свету додатни је доказ Хемингвејеве генијалности, а његово дело један од најпластичнијих примера моћи језика и писма.

    Претеча писма, као средство (невербалног) споразумевања, јесте комуникација помоћу камења, преломљених гранчица, ватре, дима… Затим су развојем цивилизације дошли пиктограми — низ шематских слика људи, животиња и предмета, па потом идеограми (који илуструју појам) попут —„певати“ који је сложен од — слике птице и слике уста.

    Иначе, глагол „писати“ је највероватније настао од старословенског „псати“ и значи урезивати. Уврежено мишљење јесте да је писмо настало пре око 4.000 година, али се може наћи и податак да је сиријско-француски тим истраживача у археолошком налазишту Јефр ел Ахмар открио камене плочице старе око 9.000 година.

    У развојном ланцу писма алфабет се налази на крају, а његовом појавом почињу и потписи. Потпис отиском палца коришћен је за оне који не умеју да се потпишу, односно напишу своје име и презиме својеручно као вид идентификације. Данас је свет постао не само глобално село — због вести и информација које су доступне свима, већ смо сви у могућности да на екрану мобилног телефона преко специфичних апликација у живом видеу уочимо и предмете у дворишту, на пример, неког Американца у Висконсину.

    Канали комуникације су постали толико брзи да је укуцавање лозинке за телефон постало (пре)споро, па се већина нас „логује“ тако што прислони отисак палца на екран. То је свакако и врста додатне заштите од нежељених улаза трећих лица у неку врсту наше интиме.

    Да ли смо онда, као човечанство, окренули пун круг? Од палца до палца, од идентификације човека отиском и доказа да та персона стоји иза написаног пре тог отиска — до индентификације и логовања на свој мобилни телефон.

    Шта би рекао Ван Гог

    Сетимо се поучне анегдоте о старом пецарошу који на обалу долази са дрвеним импровизованим штапом из оближњег места и богатом човеку који на тој обали такође пеца али поред своје усидрене јахте. Туриста током разговара локалца убеђује да смисли неки посао са рибом, касније повећа обим тог посла и приходе, па редом развије додатне бизнисе, све до закључка како би уживајући у плодовима свога рада могао да дође на то место и пеца. „Па већ пецам“, лаконски му одговори локалац.

    Можемо ли рећи да је пут од пецања до пецања једнак путу од палца до палца? Није. Иако личи, ова анегдота ипак не значи да људска цивилизација није требало да напредује од утискивања знакова у букову кору или камене плоче.

    Наиме, некадашњи потписивачи палцем нису нужно били и неуки, несувисли или на било који начин заостали. Пример који сви знамо јесте Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и један од твораца модерне српске државе, за кога никако не можемо рећи да је био неписмен, већ само да није умео да се потпише.

    Данас су пак многи информатички умешни или информатички писмени али то никако, чак напротив, не значи да су истовремено и писмени, сувисли или на било који начин напредни.

    „Има ли на Гуглу податак у чему је разлика између јаја на око и кајгане“, толико смо развојем информатике отишли у баналност, олењили мозак и искуствено назадовали да нам све те рупе и недостатке, ма колико зјапеће биле, надомешћује упит на глобалној претраживачкој интернет мрежи.

    „Младе људе треба научити да филтрирају и да доводе у питање информације које добијају преко интернета, а не да их узимају здраво за готово“, каже чувени писац и интелектуалац Умберто Еко у ауторском тексту за „Недељник“. Еко примећује да не постоји контрола квалитета и да је огроман проблем у светским универзитетима јер је, како каже, све више људи добило приступ високом образовању, али је квалитет тог образовања истовремено смањен.

    Човечанство је прво прешло пут од хомосапијенса до Ван Гога, онда од Ван Гога до клика на екрану телефона и рачунара, али се чини да је достижући тај врхунац назадовало. Генерални и глобални раст напретка и развоја истовремено је значио и индивидуалну незаинтересованост, закржљалост и одсуство воље за акумулирање емпиријских сазнања.  

    Српски адвертајзинг стручњак је својевремено констатовао да у једном издању „Њујорк тајмса“ има више информација него што је човек у 18. веку научио за читав живот. Не би се заклели да је тај човек из некадашње ере интелектуално заосталији од његовог савременика који у рукама држи то издање „Њујорк тајмса“. Од онога који држи палац на екрану мобилног телефона, нажалост, тек није.

    Историја људске цивилизације би се, можда, могла написати у четири речи — „Од палца до палца“ или још прецизније „Од отиска (урезивања) до отиска (логовања)“. Међутим, постоји оправдана бојазан од њених наставака. Није мали број оних који би можда дописали како ћемо се опет гађати камењем. Е тада ће бити пун круг.

    Тагови:
    писменост, камено доба, комуникација, Гугл, Њујорк тајмс, Умберто Еко, Италија, САД, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога