Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Сулуете

    Ја. Руски пропагандиста. Судите ми.

    Pixabay
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Резолуција ЕП о борби против РТ и Спутњика (21)
    10940
    Пратите нас

    Да ли су Спутњик и Раша тудеј прекршили неки закон? Тврдимо да нисмо. Да јесмо, осудило би нас правосуђе земаља у којима послујемо. Зато се прибегло политичкој осуди и стварном цртању мете на челима новинара и уредника. „Грех“ наших медија је питање власништва. А то није грех. Важно је да се о професију нисмо огрешили.

    Европски парламент усвојио је резолуцију према којој смо колеге из Спутњика Србија и ја, али и колеге из још 30 светских представништава Спутњика и филијала телевизије Раша тудеј изједначени са терористичком групом ДАЕШ. Три стотине и четири главе дигло је исто толико руку и свима нама који радимо за медије (који су у власништву Руске Федерације) нацртало мете на челу!

    Не признајем(о)

    И сами смо, колеге и ја, за терористе тврдили да су зло, на неки начин их сматрали покретним метама, па се сад, иако резолуција ЕП није обавезујућа, осећамо као Џихади Џон, не дао Бог никоме.

    Није лако држати пенкалу (разумете ову метафору) и уверавати некога да говоримо истину, а притом доказивати да нисте терориста. Легитимна мета, у шта су нас јуче претворили европарламентарци, нема много простора и времена за доказивање невиности. Узгред, али свакако битно, зар није правилно доказивање кривице, а не доказивање невиности?

    Колеге и ја смо навикли на мете на челу. Проживели смо 78 дана НАТО агресије све у страху да Џејми Шеј, тадашњи портпарол агресора из НАТО-а, не каже за наше лешеве да смо колатерална штета. Но, навика да чувамо главу не помаже у чињеници кад те жигоше парламент нечега у шта моја земља жели да иде и за шта моје колеге, ја, па и власник нашег медија никад нисмо написали ништа неистинито.
    Критиковали јесмо. Посао новинара јесте и то. Здрава критика.

    Не признајем(о). Пресудите драконски, урадите шта вам част и морал налажу, али не признајем(о). Не можемо да признамо. Слагали бисмо кад бисмо признали. Показали бисмо да су кадије из Европског парламента у праву. Легитимисали бисмо њихову одлуку.

    Признајемо нешто друго.

    Истина. Професија. Брзина.

    Тачно је, из свих углова смо обрађивали економско-монетарну кризу у ЕУ. На исти начин избегличко/мигрантску кризу. Указивали смо на кризу поверења у европске институције.

    Интервјуисали смо релевантне стручњаке, па смо тако читаоцима и слушаоцима радио и портала Спутњик предочили њихове закључке. На пример, да су свим интервенцијама иза којих је стајао НАТО од почетка деведесетих година прошлог века претходиле класичне пропагандне кампање у којима је, уз обиље сервираних лажи, припремано јавно мњење у државама-чланицама за оно што ће уследити — интервенцију.
    Признајемо, јер смо, поменух раније, и на својој кожи то осетили.

    Саговорници од знања и ауторитета су у нашим прилозима и текстовима указивали на демократски дефицит унутар држава-чланица ЕУ, истицали да је нормативна моћ ЕУ потпуно окрњена зато што се и државе-чланице ЕУ не придржавају оних европских начела која су прокламована. Извештавали смо, анализирали, зашто да не, и коментарисали талас избора деснице.

    Посао медија је рано јављање и обавештавање. Не, не кајемо се. То је био наш посао. Стављали смо своја имена и презимена на те текстове и прилоге.

    ЕУ је занемарила и потпуно неспремно дочекала бујање тероризма на својим улицама. Не треба убијати гласника који то саопшти. Зар не?

    О „брегзиту“ смо, помињем само поједине теме којих се сетим насумично, извештавали у свим новинарским формама (вест, извештај, репортажа, проблематизовање и сучељавање ставова — чланак, коментарисали). Зар је требало да игноришемо? О Сирији смо писали и писали, извештавали — нема медија који нас није цитирао, анализирали, коментарисали. Па ко то није радио. Зар је то грех?

    Кад интернет преплаве сцене лешева из Алепа, који се мешкоље под белим чаршавима, као наводно сведочанство „зверства“ Руса у Сирији пласиране на Си-Ен-Ену и Би-Би-Сију, укажемо да се те „цивилне жртве“ смеју, јер им није лако да дишу под покривачем.

    Знам(о), то је наш грех. Јер нисмо ћутали. Но, боље се огрешити о оне који пласирају такве неистине, него се огрешити о истину. Опет ћемо поступити исто.

    Све се у данашњем глобалном политичком пољу дешава због енергије. И о томе смо извештавали и анализирали држећи се правила професије. Преносили смо писање „Викиликса“, а исто су радиле и наше колеге из, на пример, „Гардијана“.

    Односи Сједињених Америчких Држава и Саудијске Арабије колико год били јавни, обавијени су и велом тајне, па је то за сваког ко је икад у животу написао вест изазовна тема. И њоме смо се бавили. Признајемо. И бавићемо се.

    Отворили смо и теме попут абортуса. Проблематизовали причу о бебама које на свет долазе применом технике митохондријске донације и имају три биолошка родитеља. Питали смо познаваоце о биткојну и употреби те валуте, трансакцијама… Иако су почетак године обележили велики потреси на светским берзанским тржиштима, стручњаци које смо интервјуисали указали су да су преурањене оцене да ће се десити криза интензитета као оне из 2008. године.

    Њихове лажи одбијале се од наше истине

    Да није било речи о угледном дневнику нико на апсурдне инсинуације не би ни обраћао пажњу — али то што се на страницама „Вашингтон поста“ појавила полуперфидна оптужба за допинг Новака Ђоковића указивала је на неку врсту „тренда напада“, па смо били у професионалној обавези да то изанализирамо.

    Указали смо да је најновији филм „Беба Бриџит Џонс“, последњи из серијала о догодовштинама симпатичне Енглескиње, искоришћен за антируску пропаганда и упитали да ли се на тај начин бране демократске вредности?

    Показивали смо разлоге смена режима у Латинској Америци, али и подсетили на чињеницу да је Византија непоновљив цивилизацијски феномен, јединствена по томе колики је утицај оставила на потоња времена.

    Питали смо зашто велики број тинејџера исламске вероисповести у Великој Британији жели да се придружи ДАЕШ-у у Сирији? Зар то није брига за здравље европске нације? Који је наш грех у томе?

    Одлука Међународне атлетске федерације о искључењу руске атлетске репрезентације са Олимпијских игара у Бразилу био је преседан, а новинари такве ствари не прећуткују. Чврсто смо бранили став да је недопустиво превентивно кажњавање спортиста, а то се управо дешавало руским спортистима. Истакли смо, више пута, да је у питању подривање руске политичке и симболичке позиције у глобалној сфери.

    На затварање злогласног затвора Гвантанамо чека се већ скоро деценију, а амерички председник Барак Обама није испунио предизборно обећање дато 2007. године да ће тај затвор бити укинут чим се усели у Белу кућу. Зар је то требало да прећутимо?

    Подвукли смо, из уста стручњака, да је немогуће ослањати се искључиво на НАТО и очекивати да војске држава буду развијене и способне да бране грађане, јер прави терористи некад имали уске националне интересе, а данас остварују неке геополитичке и геостратешке циљеве.

    Ноћ неуспелог пуча у Турској обележила је и чињеница да је тада једноипогодишњи Спутњик био вест у вести(ма). Није било медија у Србији и региону који се није позвао на неку Спутњикову информацију из Турске, о њој, или око ње — те ноћи кад је Ердоган „обрнуо игрицу“.

    Преношењем других медија, западних, само смо још једном потцртали да је накнадно утврђено да Ирак није поседовао оружје за масовно уништење, па да рат који су Британија и Сједињене Америчке Државе против њега повеле није био легалан.

    Хроничари су упоредили, а Спутњик то пренео, да је Блерово намерно преувеличавање разлога за инвазију на Ирак урађено према истој матрици центара моћи са Запада као и у случајевима „Маркале“ у БиХ и у случају „Рачак“ на Космету који је послужио за агресију на Србију 1999. године.

    Уједињене нације, удружење светских влада које (би требало да) сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског развоја и социјалне једнакости обележиле су 71. рођендан, а ми смо као свака одговорна група професионалаца указали на све проблем који постоје у тој организацији.

    Дакако, преносили смо писање европских медија који често нису били благонаклони према влади у Кремљу. Публиковали смо ауторе из страних извора са чијим ставовима нисмо сагласни, али им нисмо оспорили право на такав став. Наиме, њихова слобода може да сеже док не угрози нашу слободу. После тога престаје да буде слободе. Исти принцип важи и за нас.

    Европски парламент је јуче угрозио нашу слободу. Алармантно је!

    Да ли су Спутњик и Раша тудеј прекршили неки закон? Тврдимо да нисмо. Да јесмо, осудило би нас правосуђе земаља у којима послујемо. Зато се прибегло политичкој осуди и стварном цртању мете на челима новинара и уредника.

    „Можда то звучи парадоксално, али русофобија је старија од саме Русије“, рече недавно за Спутњик швајцарски историчар Гиј Метан.
    Грех нашег медија је, изгледа, питање власништва. А то није грех. Важно је да се о професију нисмо огрешили.

     

    Тема:
    Резолуција ЕП о борби против РТ и Спутњика (21)

    Слично:

    Смајловићева: Резолуција ЕП непристојна и шокантна
    Захарова: Резолуција ЕП је параноја
    СНП: Резолуција ЕП о Спутњику и РТ напад на слободне медије
    Спутњик као претња
    Спутњик Европи: Не спречавајте нас да радимо (видео)
    Спутњик и РТ намеравају да туже Европски парламент
    Спутњик позива да се не дозволи увођење цензуре у ЕУ
    „Ја сам руски окупатор“ сензација на интернету (Видео)
    Тагови:
    пропагандни рат, Спутник, Раша Тудеј, Европски парламент, Русија, ЕУ, тероризам, медији, пропаганда, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога