Београд+ 30°C
Ниш+ 26°C
Слушајте Sputnik
    Доналд Трамп

    Хоће ли Трамп доћи у Бањалуку, ако Додик не оде на инаугурацију

    © Sputnik/ Алексей Филиппов
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Александар Врањеш
    54019962

    Медији у БиХ данима распредају да ли Додик иде на Трампову инаугурацију или не. Као да је та тема ујединила све Додикове противнике, па се надмећу ко ће да изнесе више теорија завјере, негативних коментара или, савременим сленгом реченом, ко ће више да „хејтује“.

    Изгледа да је одлазак предсједника РС на Трампову инаугурацију за неке у БиХ од животног значаја.

    Без обзира какав исход на крају буде, Додику се мора признати да је маркетиншки велемајстор за стварање публицитета, јер очигледно сви медији моментално реагују на његове „удице“, како би то својевремено описао Ванс Пакард. Углавном, све те „хејтере“ који су „загризли“ могли бисмо подијелити у неколико група. Први и најгласнији долазе из сарајевске чаршије. Разочарани поразом Хилари Клинтон и узнемирени могућим промјенама у политичком курсу нове америчке администрације према БиХ, припадници сарајевске квазиграђанске елите су најтеже погођени информацијом да Додик иде на инаугурацију. Чак је било помало и дирљиво посматрати новинаре, аналитичаре и остале јавне личности из сарајевске чаршије како сами себе тјеше измишљајући хиљаду и једно оправдање зашто је немогуће да Додик оде на инаугурацију. Прво је било да је све то измишљено, затим су кренула питања типа да ли је позивница дошла преко МИП-а, па ваљда би Амбасада знала, онда да ли је платио или није, све су то питања која су данима заокупљивала сарајевску чаршију. Затим се неко сјети ако се позивница може купити шта онда Бакир чека, зашто и он не иде. На крају су прешли на форензичку анализу само једне од позивница које је предсједник показао бањалучким медијима. Онда је услиједио низ питања, зашто није на меморандуму, па да ли је тај бал званичан или незваничан. Када је један медији написао да је та позивница можда незванична, пола Сарајева је одахнуло.

    Другу групу чине опозиција и њима склони медији у Републици Српској. Данима се на порталу једне гледане телевизије смјењује да ли је Додик пожељан у САД или не, да ли је добио визу, да ли је позивница стварна, итд. Опозиција у РС такође није каскала. Црнадак као министар иностраних послова се огласио да је апсолутно сигуран да Додик не иде на званичну церемонију, јер би ваљда он био са тим упознат. У највећој партији Савеза за промјене опет ћуте, уопште нису у току, али се надају да ће из свега тога пући нека брука и да ће они освојити на томе неки поен. Како, само они знају.

    Трећу групу хејтера чине представници невладиног сектора из оба ентитета. По њиховим свјетоназорима и изворима финансирања, само они ваљда имају ексклузивно право да буду позвани или у најмању руку да они тумаче процесе у САД. Тако их је прва вијест да Додик иде на инаугурацију потпуно оставила без текста. Касније кад су почеле различите теорије да стижу из прве групе, потпуно су одахнули и почели су да раде оно што најбоље знају (за те паре које добијају) — да хејтују и да се изругују. Тако смо видјели поруке типа: „Ако Миле не оде доћи ће Трамп у Бањалуку“, питали су се да ли ће Миле пјевати на инаугурацији, хоће ли смјети да оде у Сарајево по визу, итд. Све у свему, многи Додикови противници и критичари су „загризли“ и мање или више свјесно дали огроман публицитет предсједнику РС и тиме му јасно учврстили позицију првог политичара на нивоу БиХ, који једнако нервира сарајевску чаршију, баш као што и Трамп нервира вашингтонски естаблишмент.

    Наравно, представници ове прве три групе и нису нешто превише битни за ову причу. Коначно, све то објашњава она чувена арапска пословица. Но, много важнија је четврта група која је била најтиша ових дана, коју не можемо да назовемо „хејтерима“, али имају све те карактеристике. Њих не интересује публицитет, Додика не воле колико ни Трампа, али су видјели прилику да уцјењују. Телефонски су ступили у контакт са предсједником Додиком и као што су навикли, одмах су почели са политичким условљавањем. Специфичност Додика у односу на све остале српске политичаре лежи у томе што апсолутно не пристаје на такав облик комуникације, без обзира ко је са друге стране линије, и наравно одбио је све захтјеве, а онда је јавно у медијима то и обзнанио и тиме им јасно послао поруку. Овде је важно нагласити код овог поступка да није само у питању српски инат, него Додиков одговор на покушај нових притисака на РС и то одлазеће администрације САД која сад Додикову визу и могуће јачање комуникације Републике Српске са Трамповим кабинетом види као прилику да пласирају нове услове Бањалуци.

    Ипак, како је то све на крају завршило у медијима огласила се и Амбасада САД у Сарајеву да нам објасни да није био у питању притисак или уцјена, него израз забринутости због наводних Додикових поступака и изјава којима се, по њима, подрива Дејтонски мировни споразум. Том приликом из Амбасаде су поручили да очекују да надлежне институције рјеше појаву кршења владавине закона у складу са законима БиХ и да подржавају законски процес (читајте процес против Додика) који су иницирале те институције. Прво одмах да разјаснимо, процес на који инсинуирају из Амбасаде нису иницирале институције БиХ, него приватно лице. Очигледно Амбасада САД подржава грађанску парницу Реуфа Бајровића, предсједника Грађанског савеза БиХ, који је поднио приватну тужбу против Милорада Додика због организовања референдума у РС. Јасно је свима да Амбасада управо у Бајровићевој тужби тражи разлог да унапријед одбије апликацију за визу предсједника РС и то уз уцјене.

    Да закључимо. Што се Бајровићеве тужбе тиче, вјерујем да било који правни савјетник у Амбасади САД може да потврди да је та тужба унапријед осуђена на пропаст, јер није Додик расписао референдум него Народна скупштина РС и да то није ваљан разлог за одбијање визе. Са друге стране није ни амбасадорки Кормак ни до Миле ни до Реуфа. Свако своју муку мучи, па се тако амбасадорка вјероватно више интересује за један други могући судски поступак. Наиме, њен бивши шеф Патрик Кенеди је под истрагом ФБИ због неког наводног покушаја трговине око тајних имејлова секретарке Клинтон. Како му је она била десна рука, потенцијални судски процес у САД могао би и њу укључити, тако да јој је најмање до Додикове визе. 

    Са друге стране, Амбасада може да одбије визу предсједнику Републике Српске, али овде смо јасно идентификовали који би то политички разлози били. Са једне стране амерички естаблишмент једнако нервирају и Трамп и Додик, а замислимо само ситуацију да се међу њима двојицом оствари директна комуникација, које би им то муке задало. Тако да би врло радо одбили визу, али би тиме потврдили горе споменуту тврдњу да то раде искључиво јер је Додик одбио њихове нове услове, а самим тим би потврдили да су ипак уцјене постојале и тиме би разоткрили своје методе које дуго користе, а које упорно негирају да постоје. Са друге стране, ако је Додиков одлазак толико безначајан како хејтери описују, зашто онда ускратити визу? Можда Амбасада САД у Сарајеву једноставно не жели да додатно разочара сарајевску чаршију, која довољно тугује за Хилариним поразом. У сваком случају, на потезу је Амбасада, јер је Додик уредно поднио захтјев за класичну визу, јер су му претходно одбили дипломатску. Коначно, за разлику од домаћих хејтера, у Стејт департменту веома добро знају гдје ће Додик тачно сједити током церемоније предсједничке заклетве испред Капитол Хила, а таквим званицама се не ускраћује гостопримство.

     

    (Аутор текста је професор на Факултету политичких наука у Бањалуци)

    Тагови:
    инаугурција, додик, регион
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога