Пишем ти, Европска унијо — шта бих знао боље? И? Шта ти више могу рећи?
Е па, нећу више да зависи од твоје воље, презрење твоје да л′ ћу стећи. Ал′ ако те мој удес худи бар мало троне и узбуди, баш ме брига хоћеш ли ме се одрећи.
Превршила дара меру
Не, опет се вараш. Нити сам ја који те 17 година чекам — Татјана, нити си ти која ме 17 година штапом, као, мамиш — Оњегин. А, не! Човек који ништа нема, не може ништа ни да изгуби.
„Изручи ми Слобу“, одмах си рекла. „Пошаљи ми Милутиновића“, заповедила си. Еј, два председника (какви год да су) ставих због тебе у букагије. Па мени су били председници, мени су господарили и небом и земљом, мени су младост украли, а не теби. Али учиних. И починих.
„Похапси, похапси, похапси“, годинама потом претила си. Кад је у Србији (пре)остало мало више од оних које си јој узела да им судиш, почела си да смишљаш изговоре и невероватне услове. Константно си палила, па потом, као, гасила. Како ти једном то не досади?
Чукундеду и чукунбабу (Косово и Метохију) си ми отела, све бичујући ме по леђима. Притом, све време тражиш да их се и писмено одрекнем. Одбијам!
Прећерала си, што би рекао мој одметнути брат Мило. Прозрео сам те, добра бивша моја.
Доста смо се лагали
Ти, међутим, и даље не видиш даље од Биг Бена (или што бисмо ми у Србији рекли: од свог носа) па ти и ово писмо личи на љубав. Аман, престани. Прогледао сам.
Није љубави, па ни заљубљености, никад било између нас. Само смо се лагали међусобно. Додатно сам лагао и сам себе.
Била је то, сад јасно видим, најава брака из рачуна. Веридба из интереса који нас је привидно спојио.
Били смо једно другом средство. И апсолутно ништа више.
Гледала си ме само и једино као неког ко никако не сме отићи у Путинову авлију, а у твоју ми да уђем ниси дала. Водила си се оном народном: нит ме хоћеш, нит ме другом дајеш. И мислила си да ће тако бити довека.
Јок море. Не зовем се Реџеп, не презивам Ердоган, моја отаџбина није Турска, која је навикла да чека. Српско трпило има границу, ти си ме натерала да је пређем.
Мада, и турски председник ти поручи да ће чим промени устав и постане султан позвати свој народ да ти каже — „не“. Енглези су ти то громогласно рекли још прошле године. Зашто бих ја онда био најгори?
Блуз несуђеног младожење
Што дође у моју Србију? У ливаде и брда, где мој живот траје, ја не бих срео тебе зацело, и не бих знао уцена шта је. У снове си ми долазила, али никад мила ниси била.
Ко си ти? Чувар душе једног народа, ил′ кобни дух што куша мене? Нећу да чекам да утишаш сумње што ме гуше. Сад знам да су све то сање моје, заблуде простодушне српске душе, а сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Ни ти мени ниси била циљ. Кажем ти, иако личи, није ово Татјанино писмо Оњегину, јер никад нисам тежио твом загрљају, нисам патио за тобом.
Па како да уживам са неким ко не зна ко је Пушкин? Како да „делим постељу“ са неким ко не разуме да пут од хомосапијенса до Пушкина (или Ван Гога, свеједно) не траје као ударац мачем или бацање бомбе. Тај период је цивилизација.
Знају твоји народи, Европска унијо, шта је то. Исти пут су прошли. Али ти и твоји чиновници знате само за Макијавелија. Вама је једино прагматизам идеја водиља.
Желео сам, бре, живот. Била си ми само етапа до тог бољитка. Од данас идем сам. Па где стигнем. Горе од овога не може.
Раскидам веридбу.
Уздравље. Да се не љубимо.
