Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Вук Драшковић

    Како је Вук Драшковић постао Жаре Магаре

    © Фото: Медија центар, Београд
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    261998
    Пратите нас

    Данашњи Драшковић фанатично напада све оно за шта се онај некадашњи Драшковић фанатично залагао. Мука је то, голема. Много већа од 599 динара („и да вам динар останем дужна“) колико кошта роман који то није.

    Кад из политичара проговара писац, и то добар писац, онда то није добро за његову политичку партију и каријеру. Писци, за разлику од политичара, нису и не треба да буду прагматични, па се то Вуку Драшковићу политичару обило о главу деведесетих година прошлог века. Ево га већ 17. годину лиже ране.

    Кад из писца пак проговара политичар, онда то никако није добро за политичара, самоубиствено је за писца и погубно за литературу уопште. Најновија књига писца Вука Драшковића „Ко је убио Катарину“ формално је збирка приповедака са ненаписаном али зјапећом вертикалом о распаду (друге) Југославије, а суштински је то политички говор на 193 стране. Катарина је, да дешифрујемо, Југославија.

    Реквијем за курјака

    Дакле, ово дело је својеврсни штампани Франкенштајн где писац Драшковић држи оловку, а политичар Вук, који је променио и длаку и ћуд, диктира.

    Додатну конфузију у глави читаоца уноси што се, од приповетке до приповетке, мешају наратори који писцу наређују шта да стави у оптужницу против џелата државе у којој већина република није хтела да буде, већина светских држава је хтела да је не буде, али је за њену смрт крив само један народ, један лидер, једна служба безбедности и историјска везаност за Русију.

    Тако, наиме, од странице до странице, прво чујете револтираног политичара Драшковића, потом вам се учини да је то покојни Јово Капичић, онда као да читате речи неког невладиног грађанисте који је научио неколико фраза са курсева о политичкој коректности, а у ствари све време вам одзвања оно што Латинка Перовић мисли и прича последњих деценија.

    Нема у оваквој поставци сочињенија, добри вам стојимо, ни „л“ од литературе, иако на моменте бљесне онај стари, добри приповедач Драшковић, поготову у деловима кад кроз дијалог јунака даје готово тродимензионалну слику сељака са Повлена.

    Међутим, све остало је манифест мртвог политичара који не зна шта ће пре: да оптужи по милионити пут Слободана Милошевића, бојажљиво брани четнике, напада службе безбедности, жали за Југославијом, између редова па некад и директно оптужује Русију, глорификује Вашингтон, Брисел, Берлин и Ватикан, а највише жали за самим собом.

    Чак, у једној приповетки насловљеној са „Продужи“, Драшковић пише: „Кад писац увлачи себе у оно што пише, онда је то ризични терен за њега“ али, као, ето, није то могао да избегне, па у даљем току приповеда о сусретима на Кошутњаку њега и човека који са њим прича, пуши његове цигарете и критикује га. Дабоме, ту Драшковић писац глорификује Драшковића политичара и брани га од општег негативног наратива који о њему влада. Јадно, искрени да вам будемо.

    Мука је то, голема. Много већа од 599 динара („и да вам динар останем дужна“) колико кошта овај роман који то није. Сви ви који не жалите за смрћу (друге) Југославије имате додатни разлог да се не трошите (мислимо и на новац и на живце) јер је дело посвећено „Свима који су желели да Она живи“.

    Иако јасно помиње сецесију република, ехо Драшковићеве књиге је да су сви који су радили на њеном разбијању желели да она живи, али Милошевић и његове службе нису дали. Нигде се, међутим, не каже шта је то Србија требало да уради па да не буде исход за каквим писац који је то некад био жали.

    Опрост за приповедача

    „Много је случајева кад се највећа љубав преокрене у мржњу. Или кад људи, најискреније, без икакве присиле, заволе нешто против чега су били, такође искрено и без принуде“, каже у причи „Оооооо, Милутине!“ извесни професор. Као да у Драшковићевом делу, показује огледало том истом Драшковићу.

    Тако овај данашњи Драшковић фанатично напада све оно за шта се онај некадашњи Драшковић фанатично залагао.

    Жарко Мишић, његов јунак из околине Ваљева који је због тврдоглавости и ината добио надимак Жаре Магаре, изнервира се тако једном приликом због пароле „Србија је без Косова труп без главе…“ па почне да доказује да то није тако, да „Било Косово у Србији у Србији или не било, Србија је жива, Србија није леш“ и да суштински брани нарацију из касне Драшковићеве политичке фазе. И Мишић, и Драшковић, и Магаре као да пате од амнезије и заборављају Драшковићеву рану и средњу политичку фазу у којој је Косово било не само метафорички труп и глава, већ и почетак, и средина, и крај.

    Срећом, ви који ово читате не патите од исте бољке, па упркос аутодеструктивности политичара који уз себе хоће да убије и писца, запамтите ономадашњег Вука писца, а Драшковић нека буде Магаре ако му је тако као политичару лакше. Србији ће бити исто. 

    Слично:

    Ђукановић Вуку Драшковићу: Прво врати руске паре
    Јубилеј Звездиног тријумфа: Последња победа Југославије
    Био једном 9. март — више нема ко да јуриша!
    Колико глупости стане у један текст о „протеривању Руса“
    Како је „четник“ заволео НАТО
    Девети март – дан побуне и трагедије једног времена
    Тагови:
    књига, политика, НАТО, ЕУ, Јово Капичић, Латинка Перовић, Слободан Милошевић, Вук Драшковић, СРЈ, СФРЈ, Ватикан, Косово и Метохија, САД, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога